Драгомир Драган Томић – Симпо или Симпо – Драгомир Драган Томић? Свеједно. Првог нема без другог и другог без првог. Фабрика намештаја је само пет година старија од укупног стажа од 44 године колико је Драган Томић провео на њеном челу.

Пре непуних месец дана изабран је поново за првог човека компаније. Око пет хиљада радника једногласно га је изабрало за председника компаније за нових пет година. И све то у својој 74. години живота.

Питамо га докле мисли тако? Колико ради? Има ли времена за себе?

Ја више не могу да станем. Ушао сам у машину.

Човеку, с визијом, навиклом на рад и максимално напрезање, није тешко да ради када види да му посао иде од руке. Је ли тешко?

– Јесте, али шта нам је глатко ишло у животу. Који пут ми је за неки посао и 20 сати рада мало. Радим када треба и недељом увече. Све има своју цену, али и задовољство. Ја сам га нашао у раду.

Да ли као успешан менаџер имате времена за себе? Чиме се још бавите када не правите паре за своје акционаре и запослене?

Деси се да пронађем времена да недељом ручам и вечерам с породицом и пријатељима, с обзиром на то да се и суботом понекад остаје до увече у канцеларији.

Чиме сте се руководили у раду?

Моја концепција је била увек да се обезбеди тржиште како бисмо што више упослили постојеће капацитете и градили нове, ради упошљавања што већег броја људи. Та моја визија се и даље остварује. Наравно, најважнију улогу у томе имају добро изабрани стручњаци, и стално подмлађивање тима, што је услов остваривања перспективе за даљи развој. Тако смо прошлог месеца примили 14 дипломираних економиста.

Да није било ембарга и распада Југославије, Симпо би данас био у групи великих трговинских ланаца у Европи. Тада смо имали седам робних кућа у Пољској, велику робну кућу у Москви и у многим европским градовима, као и у свим престоницама бивших југословенских република. У Македонији их је било чак 14. Данас је то све ван Симпа. То је за нас велики губитак. Тако испада да се велико визионарство понекад и кажњава.

Да ли сте санирали последице санкција и распада Југославије?

Нисмо, нажалост. Због великих губитака од преко 120 милиона евра у имовини, која је остала у нашим салонима у европским метрополама и бившим југословенским републикама, морали смо да се много задужујемо да бисмо сачували радна места за 7.000 људи, колико их је тада радило у свим Симповим фабрикама. Кредити су били веома скупи и у том погледу се ни данас ништа није променило. Али, и поред тога, вратили смо се на сва европска тржишта.

Како успевате да се одржите на страном тржишту?

Данас у Европи постоји знатан број већих произвођача намештаја. Конкуренција је страшна. Стране партнере придобијамо, пре свега, одличним производом и сервисом. Пре неколико година поставили смо нову маркетинг стратегију, у чијој су основи функционалан дизајн и стално увођење иновација. Квалитет се у данашње време подразумева. Симпо је у Европи постао „број један“ у сегменту дизајна гарнитура са иновативним решењима за спавање.

Данас извозимо у 29 земаља света. Милион Американаца већ користи наш намештај, а 150.000 Руса спава на нашим душецима. Догодине биће их још толико.Од 2006. бележимо просечни годишњи раст извоза од 20 процената, а број нових купаца повећали смо за трећину. Захваљујући промени структуре асортимана и померању према високим категоријама намештаја, извозне цене смо успели да повећамо за тридесет одсто.

Уговор са Икеом за 2012. вредан је 20 милиона евра. Колико су тешки планови за идућу годину?

У овој години створили смо добре услове за пословање у 2012, која ће, по свим показатељима, генерално бити тешка. Планирамо повећање извоза за 65 одсто, а производње за 40 процената. Поред Икее, која је наш највећи партнер, уговорили смо аранжмане с готово свим већим европским ланцима трговине – Кика, Луц, Рош Бобоа, Бут, Семераро и многим другима.

Радили сте у време Тита, били уз Милошевића. Како се данас сналазите с досистичком влашћу? Да ли вам шта замерају?

Тита сам срео неколико пута, а Јованки Броз се допадао Симпов намештај. То ми је он рекао за једним ручком. У време Милошевића био сам министар, а као координатор и потпредседник Владе имао сам веома блиску сарадњу с привредницима Србије, организованим у 33 координациона тима за сваку привредну грану. То ми је било веома драгоцено искуство у оно време санкција и ембарга, које је користило свим привредницима и помогло да земља преживи све те тешкоће.

И рећи ћу још једну ствар. У сваком систему, и код нас и у свету, има нормалних контакта између власти и менаџера. Без обзира на то ко се налазио у врху. Ањели, чувени власник „Фијата“, био је председник те компаније, а за време његовог вођења те фирме променило се 40 влада. Шта мислите да није сарађивао са свим пролазним премијерима? Јесте. И то му је посао. Што је мени проблем да то исто имам с Борисом Тадићем или Мирком Цветковићем. Сматрам то нормалном комуникацијом, јер смо посвећени истом задатку – да имамо већу производњу, запосленост, да имамо фирме које се развијају и повећавају извоз. Коме то може да смета?

Може ли се живети од намештаја?

Набавка намештаја спада у озбиљну инвестицију за сваку породицу, поготово у кризним временима. Пласман је веома отежан. Ми смо нашу компанију организовали тако да имамо велики број програма, па нам та дисперзија асортимана омогућава да и у кризним временима радимо боље од других. Намештај је ниско акумулативна грана и потребно је доста кредита за финансирање производње и продају производа. С високим каматним стопама, какве су оне код нас, јако је тешко опстати чак и да нема кризе.

Је ли тешко бити послован човек из Србије у сусретима са страним купцима? У чему вам је и где недостајала подршка рођене државе?

Србија је пролазила кроз веома велике тешкоће последњих деценија, од ембарга до бомбардовања, али и у тим временима, ако се остави утисак озбиљног пословног човека, пријем код партнера је добар и он се не мења с политичком ситуацијом. Али што се тиче обављања послова, ситуација у земљи има огроман значај за вођење послова у иностранству. Србија је због тешкоћа у којима је била имала проблем недовољних средстава за инвестиције, чак и за атрактивне програме. То је највише кочило развојне амбиције. Највише ми је жао што нисам имао подршку у ширењу трговачке мреже у иностранству, јер би то данас осигурало пласман производа целе српске индустрије намештаја, не само производа Симпа. Извоз целе гране би у много мањој мери зависио од страних трговинских ланаца.

Како вам се чини садашња пословна клима код нас и у Европи, поготово у земљама с којим послујете? Јесте ли задужени?

У земљи коју је исцедио ембарго, чије се тржиште више него преполовило, а приватизација довела до затварања великог броја фабрика и смањења запослености, јасно је да су тешкоће веће него код других. Зато је привредницима тешко да воде послове, а влади да обезбеди добар амбијент за привредне активности. Симпо је велики губитник због онога што се десило у земљи. Остала нам је имовина и широм Европе. Могли смо да бирамо између банкрота и теже варијанте - да путем кредита, којих није било довољно, покушамо опоравак. Задужени смо, али не превише. Верујем да ћемо у идућој години порастом извоза и производње поправити наш однос задужености и билансну позицију фирме.

Стрепите ли од слома евра?

Наравно да пратим кретања, али пошто је у мојој каријери било доста ломова у монетарној сфери и у привреди, нисам уплашен.

Коначно – шта очекујете од идуће године?

Планове за идућу годину смо врло пажљиво припремили. С обзиром на то да Симпо располаже већим производним капацитетом од продаје, акценат је на обезбеђењу тржишта. Повећали смо број партнера у иностранству за 30 одсто и направили аранжмане с готово свим већим трговинским ланцима. Доста је нових партнера с којима до сада нисмо радили. Наш циљ је да сачувамо свих 5.000 радних места и верујем да ћемо реализацијом планова о којима сам говорио то и успети. И реконструкције капацитета које смо обавили крајем прошле и током ове године су у великој мери допринеле повећању продуктивност па због тога идућу, тешку, годину дочекујемо са мање брига од осталих.

Слободан Костић

-----------------------------------------------------------

„Најгори“ стечајни управник

Прича се да су вас из општинских структура ондашњег Врања послали у Симпо да га тихо уведете у ликвидацију. Због тога су нам ваши пријатељи рекли да сте „најгори“ од свих стечајних управника, јер уместо да га затворите, ви га већ 44 године развијате. Шта је истина од тога?

Јесте. Све је истина. „Сима Погачаревић”, како је било тадашње име мале фабрике намештаја, био је у губицима. И мени кажу иди и заврши тај посао, а ми ћемо ти помоћи. Одем и видим, као млад економиста (студије завршио у Скопљу за две године и осам месеци), да фирма и поред евидентних слабости и уских грла, има шансе. Дођу другови код мене и питају ме како иде. Ја им кажем – одлично. Је ли ти треба каква помоћ, питају? Треба, одговорим им. Каква, они ће? Да ми више никада не помажете. Тако онда, тако и данас.

-----------------------------------------------------------

Мале фирме

Шта је остало од малих породичних фабричица које смо некада отварали по селима око Врања?

Концепт малих фабрика, чију смо реализацију започели у врањском крају, још средином седамдесетих година прошлог века, преплавио је целу земљу и то је сада развојна политика Србије. На нашу срећу сва мала предузећа која смо отворили у Пчињском округу су жива и углавном позитивно послују. Концепт малих предузећа је имао за циљ да измени привредну структуру Србије која је била састављена углавном од великих фирми и да је учини флексибилнијом и ефикаснијом.

-----------------------------------------------------------

Гард за сваког противника

Прича се да сте били веома талентован и разнородан спортиста. Колико вам је то помогло у животу и каријери?

Играо сам фудбал. Био сам голман. Играо сам и рукомет. Мало је, међутим, познато да сам у Нишу тренирао и бокс. Једног дана дође мој отац, ухвати ме за руку и врати у Врање. Рекао ми је – не дајем паре да те тамо други тепају. Управо тај бокс ми је много помогао у каријери. За сваког противника сам у рингу, звани живот, морао да тражим одговарајући гард. Изгледа да сам их и налазио.