Са сазнањем да сутра не треба да дође на посао прошле године, у периоду од априла до новембра 2011, кући се у просеку враћало око 300 људи дневно. Како показују резултати Анкете о радној снази, коју је објавио Републички завод за статистику, од пролећа до јесени без посла је остало више од 40.000 запослених. Тиме се стопа незапослености радно способног становништва старијег од 15 година са априлских 22,2 повећала на 23,7 одсто. Међутим, подаци су још алармантнији када је реч о популацији од 15 до 64 године. На том узорку незапосленост је достигла чак 24,4 процената.

Оно што, чини се, највише забрињава је структура незапослених по дужини тражења посла, јер је међу њима највише оних који годинама обијају прагове бироа рада. Подаци тако показују да 17,4 одсто посао тражи од четири до шест година. Свега 0,3 одсто њих још није почело да тражи запослење, а чак 13,4 одсто дуже од деценије покушава да се запосли. Без обзира на то што се сигнал за узбуну када је о овом проблему реч одавно упалио – из владе засад, нема ефикаснијих мера којим би се негативан тренд зауставио.

Да је незапосленост економски проблем број један, констатовано је и током преговора са ММФ. Тако су, приликом закључења аранжмана из предострожности, преговарачи из Вашингтона предложили да решавању тог проблема могу да допринесу и измене Закона о раду. Стручњаци за радно право сматрају да је ово законодавство прилично круто.

– Не може се очекивати да се само изменом овог закона може решити питање незапослености – казао је јуче за „Политику” Расим Љајић, министар рада. – Проблем је много дубље и структурне природе. Треба размишљати на који начин привући инвестиције, како смањити намете привреди и подстакнути предузетнички дух – каже министар Љајић и напомиње да запошљавање није у његовом ресору.

У Меморандуму који су представници владе пре више од пола године потписали са ММФ-ом две стране су се усагласиле да се измени законска регулатива која се односи на отпремнине и рад на одређено време. ММФ је тада предложио две кључне измене. Прва се односила на промене о радном односу на одређено време. Фонд је инсистирао на томе да се рад на одређено време са максималних годину дана продужи на 36 месеци. Сматрају да би се на тај начин подстакло запошљавање. Друга измена, односила се на исплату отпремнине само код последњег газде.

Министар Расим Љајић каже да је обећано и испуњено, јер је са ММФ-ом договорено да се измене закона доставе Социјално-економском савету.

– ММФ је инсистирао да се отпремнина исплаћује само код последњег газде. Ми смо предложили да се то односи само на оне који су већ добили отпремнину. Што значи да они који код претходног послодавца нису остварили то право, могу да добију отпремнину за пун радни стаж – појашњавао је министар Љајић.

Када је о тој измени закона реч, министарство је добило сагласност социјалних партнера.

– Синдикатима је, међутим, било неприхватљиво продужење рада на одређено време са максималних годину дана на три године – казао је Љајић и додао да је Закон о раду само делић у поправљању целокупне инвестиционе климе и да је илузорно очекивати само од једног прописа да реши проблем незапослености.

Да треба тражити системско решење сматра и економиста Миодраг Зец, професор на Филозофском факултету.

– Колико год та реченица звучала као опште место изолованим и појединачним решењима не могу се постићи резултати. Доказ је и то што појединачне мере владе нису дале ефекте. Јер, то је исто као да санирамо трошну грађевину у коју влага продире, а зидови пуцају. У таквој ситуацији диже се нова конструкција из темеља. Очигледно је да овај систем једе сам себи и да што год покушате изолованим мерама да урадите то се претвори у супротност. То значи да се систем мора променити – сликовито је професор Зец објаснио ситуацију у којој се држава нашла.