Основни изазов за економску политику и реформе у Србији јесте како да, после кризе, обезбеде прихватљив привредни раст а тиме и раст запослености, констатује професор Економског факултета Павле Петровић у уводнику новог броја Кварталног монитора.

Поред структурних реформи, сматра он, кључно место заузима реформа јавне потрошње. Она мора кредибилно да покаже да ће Србија смањити велики буџетски дефицит, обезбедити привредну стабилност и тако привући инвестиције.

Очекује се да привреда Србије ове године изађе из рецесије и оствари раст од два одсто. Међутим, да би Србија решавала своје проблеме – високу незапосленост, ниске плате… привреда треба да расте по стопи од око пет одсто годишње. Вероватно основна полуга у рукама владе, да оствари неопходан висок привредни раст, јесте средњорочна фискална политика и с њом повезана реформа јавне потрошње, рецимо у следећих пет година. Да би дала жељене ефекте на привредни раст, средњорочну политику треба утврдити и политички прихватити већ ове године. Професор Петровић констатује да текући преговори са ММФ-ом, међутим, пре указују на то да влада гледа краткорочно, тј. да је концентрисана на оно шта ће се десити пре наредних избора. Јер, кретање највећих елемената јавне потрошње (плата и пензија) „гурнуто” је у страну тако што је речено да ће пензије пратити плате у јавном сектору, али није речено како ће плате расти. Ово питање сада чека нове преговоре са ММФ-ом у мају.

Неопходно је велико прилагођавање јавне потрошње у годинама које долазе, сматра у уводнику Кварталног монитора Павле Петровић. Основни изазов у следећих пет година јесте значајно смањење дефицита државе са садашњих четири одсто БДП-а на нешто преко један одсто. Овај задатак је утолико тежи – што истовремено треба повећати инвестиције у инфраструктуру и што уз исте пореске стопе треба очекивати мање приходе. Наиме, будући одрживи раст захтева да се структура привреде Србије измени смањујући увоз и потрошњу, а повећавајући извоз и штедњу. То претходно подразумева и значајно смањење пореске основице (потрошње и увоза). Стога, основни простор за смањење државног дефицита лежи у споријем расту плата у јавном сектору и пензија, што у оба случаја тражи озбиљну средњорочну реформу. И по међународним стандардима, овај део јавне потрошње код нас је предимензиониран – чини се да постоји консензус да удео пензија у БДП-у треба смањити са садашњих 13 одсто на 10 одсто у 2015, а плата са око 10 на осам одсто. Али, далеко је 2015, те је лако сада пристати на будуће смањење „а после ће се већ видети”.

Шта онда радити?

Једно добро међународно искуство је да се законом уведу фискална правила која би прво обезбедила неопходно смањење државног дефицита, а потом га држала на прихватљивом нивоу. Ова правила би обавезивала како ову тако и будуће владе, и требало би да спрече већ виђене политичке циклусе јавне потрошње везане за изборе. Јер, сваки пут до сада, буџетски дефицит је експлодирао (од пет до осам одсто БДП-а) у кварталима непосредно пре или после избора. Добри су изгледи да се то деси и пред изборе 2012. Наиме, уговор са ММФ-ом истиче средином 2011, па се отвара широк простор за слободно деловање. Оно, међутим, не би смело да буде одређено краткорочним политичким интересима.

Међународно искуство показује да су земље које су увеле фискална правила биле знатно успешније у смањивању великог државног дефицита на економски пожељан ниво. Стога се прихватањем фискалних правила изражава спремност и значајно повећава вероватноћа да ће се извршити неопходна реформа јавне потрошње и смањити дефицит у следећих пет година. То онда даје кредибилан знак страним и домаћим инвеститорима – да ће привредно окружење у Србији бити стабилно, тј. без инфлације, значајног пада динара... Резултат тога треба да буду веће инвестиције а тиме и преко потребан висок привредни раст. Алтернатива је неизвесност да ли ће се државна потрошња довести и држати под контролом и, следствено томе, оклевање значајног броја инвеститора да улажу у Србију. Фискална правила такође би омогућила и да се јавни сектор Србије уреди према стандардима ЕУ, што би значајно олакшало наше приступање Унији.

М. Б.