Naše nedomaćinsko ponašanje, najblaže rečeno, traje duže od 40 godina, tvrdi Miladin Kovačević, član redakcije mesečnika Ekonomskog instituta „Makroekonomske analize i trendovi”. Inercija trošenja nastavljena je i u protekloj deceniji. Posledice su teške i skupe: nikad više nezaposlenih i penzionera, nikad manje zaposlenih, devizna zaduženost države i privrede koja se približila crvenoj liniji… Svakim danom sve nas je manje, a svuda smo višak.

Ono što više ne može da čeka, kazuje Kovačević, jeste pokretanje razvoja infrastrukture, industrije, poljoprivrede i građevinarstva. I naglašava da neobuzdano trošenje mora odmah da prestane.

– To je jedini način da, u ovo vreme kada je svetska ekonomija ušla u novu opasnu fazu, Srbija izbegne novi talas ekonomske i socijalne krize – upozorava Kovačević. – U prvom koraku, nužno je ugasiti fiskalni deficit. Mnogo brže nego što je planirano fiskalnim pravilima. To podrazumeva kresanja troškova i povećanje prihoda. Ovo je najbrži izlaz iz rastuće nelikvidnosti privrede, budžeta i socijalnih fondova,jer za najviše godinu dana stići će nas posledice novog talasa finansijske krize, ako ne i recesije u evropskom okruženju. Čuje se da bi država trebalo da se umeša i limitira kamate, što nije ništa drugo nego zalaganje za nacionalizaciju kapitala banaka i posledično devizne štednje građana. To je već viđeno, posledice su poznate.

Profesor Ljubomir Madžar primećuje da ,,privreda i njeno ozdravljenje,ono od čegase živi – nikada nije bila u vrhu liste prioriteta ove vlasti”.

– Vlast, evo čitavu deceniju, deluje u znaku neispunjenih obećanja – kaže Madžar. – Birački glasovi i izborna podrška dobijaju se, na žalost,  na stvarima koje su prilično daleko od privrede i njenog jačanja. Politička konkurencija usmerava vlast na pitanja koja su veoma daleko od sve neugodnijih ekonomskih okapanja.

Neuspeh vlasti na ekonomskom području, smatra Madžar, ,,u krajnjoj liniji opredeljen je sistemski,a ne toliko (ne)sposobnošću ili partikularnim interesima vladajuće garniture”.

– U naopakom sistemu ni drugi se ne bi bitno drukčije ponašali. Svestan da mnogi iz struke, kao i još brojniji izvan nje, ne dele ovo mišljenje, zaključujem da u sadašnjoj političkoj bestragiji ne postoji ništa što neće biti odgođeno ako to bude nalagao politički interes. U ovoj zemlji je politička aritmetika odavno preovladala ekonomsku računicu. Zbog toga je odgovor na pitanje – šta je u privredi neodložno i ne bi smelo da se odgađa – jedno krupno ništa– zaključuje Madžar.

Profesor Božidar Cerović vidi tri prioriteta, bez obzira na velike probleme i kod nas i u svetu.

– Kao i mnoge zemlje u tranziciji i mi smo podlegli optimističkim savetima i lokalnim sebičnim interesima – kako će tržište sve samo da uredi na najbolji način, kaže Cerović. – Uz slabe institucije to je dovelo do deformisane privredne strukture, u kojoj nema ni ozbiljne proizvodnje ni ozbiljnog posla. Ispravljanje tog strukturnog promašaja je svakako prioritet.

Cerović predlaže da vlada osnuje „nezavisno telo”, koje bi se na stručan način bavilo definisanjem i sprovođenjem industrijske politike za male tržišne privrede u razvoju kakva je Srbija: ,,Tada bi sve manje zavisilo od izbora, a posao je ionako dugoročnije i strateške prirode, što nama stalno i u svemu manjka.”

– Drugo, ubrzan napredak infrastrukture, za početak, bar da osposobimo taj jedan putni pravac od koga je dobrih 70 odsto bilo gotovo još sedamdesetih. Treće pitanje je reforma javnog sektora – ima li tu neke strategije? Nema. Sve dosad je rađeno ad hok. Umesto što se sad neko dosetio da ukida ili preimenuje upravne odbore, možda bismo mogli da razmislimo kako da ih napravimo onakvim kakvi treba da budu – od profesionalaca koji će kontrolisati menadžment i razmatrati strateška pitanja razvoja. Od toga da li i kakva privatizacija treba i u kom segmentu, do toga šta je redosled poteza u narednim godinama. Da i to ne zavisi od izbora, od trenutnih, bajagi, nacionalnih interesa ili krpljenja budžeta u iznudici.

Odgovor na pitanje šta bolesnaekonomija ne može više da čeka, dr Goran Nikolić, iz Centraza novu politiku, počinje njenom dijagnozom: manjak u kasama za pokriće potreba i visoka temperatura (inflacija).

Nikolić smatra da je prava terapija – fiksiranje kursa dinara, posle izbora, naravno, i to po 15-25 odsto nižem kursu od sadašnjeg, a to znači devalvacija.

Glavni uzrok naših muka je slabašna proizvodnja. Srbija beleži dramatično mali rast industrijske proizvodnje u poslednjih 11 godina, dok BDP raste po nešto većoj stopi, zaključno sa ovom godinom,u prosekučetiri odsto godišnje.

– Jedini način da se stvari barem delimično poboljšaju je više stranih investicija, uz neophodne velike podsticajekao i kroz koncesione kredite međunarodnih finansijskih institucija, poput Svetske banke – smatra Nikolić. – Veće investicije, kao ključni pokretač razvoja, ne mogu biti finansirane samo inostranom štednjom i preraspodelom budžeta. Smanjivanje udela kapitalnih rashoda u njemu, koji stalno rastu, je neizbežno. Ali, u državi u kojoj se živi za oko 10 odsto iznad mogućnosti, teško je objasniti da će penzije i plate zaposlenih u državnim službama morati realno da stagniraju ili čak opadaju.

Ono što se mora – mora se. Što pre, manje će boleti.

Aleksandar Mikavica