Краљево – У случају да Општински суд у Краљеву буде ажуран приликом извршавања правоснажних пресуда ради намирења дуга на име неисплаћених плата радницима, хале ће остати празне. Машине ће отићи на добош, радници ће добити пуне коверте, биће плаћени судски и адвокатски трошкови, али и заустављена производња вагона. И ту је круг затворен.

У спору између радника краљевачке Фабрике вагона са својим предузећем све је текло како прописи омогућавају и налажу. Због тога што фабрика, у периоду од 1997. до 2001. године, није исплаћивала плате у износу који је предвиђао колективни уговор, њих 1.400 тужило је предузеће. На суду су адвокати доказивали, предлагали и напослетку добили прве спорове. Првих 40 добијених пресуда углавном су биле тужбе руководилаца, директора шефова, инжењера, правника, социјалних радника... Било је то 2007. године, када је у фабричкој каси још било новца и њима су дугови исплаћени у кешу. Већина њих сада ради у другим фирмама.

Почетком прошлог месеца окончано је још десет сличних спорова, решења су била правоснажна па је следило извршење. Али, пошто на рачуну предузећа сада нема новца, судије су пресудиле принудну наплату. Тако је објављен оглас о продаји опреме и машина и на првој лицитацији продате су две дизалице за 1,3 милиона динара. Та сума била је довољна за исплату дуга за десет радника. Убрзо је, међутим, стигло још 50 пресуда и опет су за исплату дуга пописана такозвана основна средства. Пошто на првој лицитацији за неколико пописаних машина није било заинтересованих купаца, лицитација је одложена, а онда је (како правила налажу) почетна цена упола смањена и 6. марта је за седам милиона динара продата „Линколн“ машина за заваривање шасија вагона, машина за савијање лимова и профила, дугоходна рендисаљка, три апарата за заваривање...

Тако стечени новац био је довољан да се настави са исплатама дуга радницима. Али шта даље? Да ли би све постојеће машине биле довољне за исплату укупног дуга, јер свима који су тужили и који ће спорове сигурно добити, са каматама и судским трошковима, дугује се око 120 милиона динара или 1,3 милиона евра. – Не знам да ли би било довољно да све продамо, али сам сигуран да би у том случају стали погони за производњу вагона – каже за „Политику“ Бошко Славковић, генерални директор Фабрике вагона, која је од пре две године, после приватизације, у саставу украјинског концерна „Индустријски савез Домбаса“. – Новом власнику приликом куповине, не знам чијом грешком, није био предочен целокупан износ овог дуга, ваљда се претпостављало да радници неће ни тужити. Сада тај новац морамо да обезбедимо од прихода ове фабрике, а ако бисмо то чинили даљом продајом машина морали бисмо да откажемо уговор о производњи 915 вагона за немачке железнице, према коме смо у обавези да испоручујемо 40 вагона месечно. На срећу, купац опреме и машина на последњој лицитацији, једна београдска фирма, одустао је када се уверио да су нам те машине у употреби и када смо их замолили и објаснили о чему се ради. Сада, док суд не закаже нову лицитацију, предстоје нам тешки договори са радницима да им дуг исплатимо на рате. То дуговање за исплаћене плате ми признајемо поштујући судске одлуке, иако се односи на период рата и санкција, када фабрика такорећи није ни радила.

Из разговора са радницима сазнајемо да ће преговори, односно поменуте нагодбе најтеже ићи са бившим радницима, којих је као тужилаца већина. Насупрот њима, они који у фабрици још раде су забринути за будућност и вероватно ће споразумом и одлагањем наплате дуга „куповати радна места“.–Не знам шта да чинимо. Свестан сам да ако ову машину на којој радим продамо, више нећу имати радно место. Зато би већина радника пристала на договор, на исплату у неколико рата, чак и умањених износа од досуђених. Само је услов да то, пре повлачења тужби, буде чврст споразум, на папиру, јер имамо лоша искуства. Много пута су нас и политичари и руководиоци преварили. Видите, и ови наши „стручњаци“, који су били овде су први наплатили – објаснио је за „Политику“ Миљко Планојевић, заваривач на „продатој“ машини за шасије вагона.