Kad je pre deset godina prvi put došao da radi u Srbiji Ernst Bode, direktor kompanije „Meser”, koja je preuzela ovdašnji „Tehnogas”, umesto nezgodnog šefa imao je nezgodnog portira. Na poslu je ponekad ostajao i do 10 sati uveče, što je mnogo ljutilo čuvara poslovne zgrade u kojoj je radio. Tako da je Bodea, umesto ljubaznog „do viđenja”, sa posla ispraćao preki pogled portira, koji nije mogao očima da ga vidi. Jer, umesto da ode kući u tri po podne, satima je čekao direktora da završi svoje dnevne obaveze kako bi mogao da zaključa vrata preduzeća.

– Sećam se da su tada čak zvali mog šefa da insistiraju da na poslu ne ostajem toliko dugo, već da izlazim u tri, kako bi i obezbeđenje moglo tada da napusti zgradu – sa osmehom se juče prisećao Bode svojih prvih radnih dana u Srbiji.

Šalu na stranu, naš sagovornik smatra da se radnici u našoj zemlji vrlo brzo prilagođavaju novim poslovnim kodeksima koje postavljaju novi strani vlasnici.

– Ako jasno postavite ciljeve, znate da objasnite radnicima šta vam treba, rezultat se brzo vidi – odgovorio je Bode na pitanje da li je i „Meserovo” iskustvo slično „Fijatovom”.

Povod za razgovor sa stranim menadžerima koji rade u nekadašnjim srpskim preduzećima koje su preuzele inostrane firme bio je to što se neki radnici odlučuju da napuste „Fijat” i tako se otarase novih obaveza koje je postavio poslodavac.

– U početku sve izgleda haotično i za radnike je stresan period prilagođavanja. Ali, moje iskustvo pokazuje da se vrlo brzo prilagode. Brže nego Italijani, na primer – kazao je Bode, koji je, pre Srbije radio i u Italiji i Mađarskoj.

– Verujem da će „Fijat” vrlo brzo biti prezadovoljan ovdašnjom radnom snagom – uveren je naš sagovornik.

On dodaje da kad radnu snagu u Srbiji poredi sa Mađarskom, onda zaključuje da Mađari nisu ni brži ni pametniji, ali su disciplinovani i organizovani.

„Fijat” će brzo biti prezadovoljan: Ernst Bode

– Deluje vam da rade polako, a, u stvari, posao završe vrlo brzo. Postoji jedna anegdota, da će Mađar u hotel sa rotirajućim vratima ući posle vas, ali da će pre vas izaći i prvi zakoračiti u unutrašnjost hotela – duhovit je Bode.

Za razliku od njega, ostali sagovornici nisu bili baš konkretni, već su odgovore što više kitili zvaničnim rečnikom.

Ipak, da je istina da je prekovremeni rad najveća muka zaposlenih kad dođe novi gazda, potvrđuje i jedan od radnika NIS-a, koji je prošle godine preuzeo ruski „Gaspromnjeft”.

– Najveći problem jeste to što je iz firme otišlo 1.300 ljudi pa sada novi vlasnik pred nas postavlja mnogo veći broj obaveza, dok nas je fizički manje. S te strane je teško i zato mora da se ostaje prekovremeno kako bi se zadatak izvršio u zacrtanom roku, koji je često prekratak. To je veliki pritisak. Nije problem da radimo i posle radnog vremena, ali to mora da se plati – negodovao je ovaj radnik NIS-a koji je želeo da ostane anoniman.

U kompaniji se, međutim, o prilagođavanju radnika izražavaju u superlativu. Ipak, dodaju da bi odgovorili na ovo pitanje, prethodno moraju da sprovedu ozbiljno sociološko istraživanje. A mimo stručne analize, šta je prvi utisak novog gazde?, pitali smo. Zvaničnim rečnikom u službi za odnose sa javnošću objašnjavaju: „Veliki broj radnika je uključen u proces povećanja efikasnosti poslovanja i indirektan dokaz da se sve odvija u dobrom pravcu jesu ostvareni pozitivni rezultati u protekloj godini.”

U službi za odnose sa javnošću „Hemofarma”, koji je u vlasništvu nemačke „Štade”, uveravali su nas juče da velikih potreba za promenama u početku i nije bilo.

– Niko odavno ne pravi pitanje ako mora da se ostane duže na poslu da bi se preuzete obaveze završile, niti je iko imao praznih hodova i velikih pauza. Mi smo odavna počeli da primenjujemo evropske standarde u poslovanju. „Štada” je veoma zadovoljna rezultatima koje ostvaruje „Hemofarm”. Sa novim poslovnim kodeksom nije bilo problema sa privikavanjem, niti bilo kakvih negativnih reakcija – uveravali su nas u informativnoj službi „Hemofarma”.

Za razliku od direktora pi-ar službi, Siniša Prelić, predsednik Samostalnog sindikata „Ju-Es stil” Srbije, bio je vrlo konkretan.

– Upoznat sam sa problemom i moram da kažem da sam upozoravao radnike „Zastave” iz Kragujevca da će to da im se desi. Jer oni su godinama živeli na subvencijama, a sada moraju da zarade platu. Da zarađuju novac od svog rada. Nema više tog vremena. Mi u železari, pre privatizacije, jesmo radili kampanjski, ali nismo bili odviknuti od svakodnevnog posla. I ljudi i mašine su bili u kondiciji. Ipak, u početku je bilo sitnih problema sa nošenjem zaštitne opreme, šlemova i naočara. Govorili smo im da je prošlo vreme kampanjskog rada i sada moramo da radimo, jer i od nas, koliko i od direktora, zavisi da li ćemo ovog meseca primiti platu – kaže Prelić.

Anica Nikolić