Predsednica Argentine Kristina Fernandez de Kirhner, kako prenose agencije, prokomentarisala je to što je „MMF od Grčke zahtevao štednju“ i potom je rekla „da su mere štednje potpuno pogrešan lek za zemlje koje su u dužničkoj krizi, jer se tako ne podstiče javna potrošnja“. Nadalje: „Pratim situaciju u Grčkoj. Postavljaju im se ista rešenja kao nama, koja su samo pogoršala situaciju”.

Bez obzira na loš prevod, sve je savršeno jasno. Predsednica kaže Grcima: povećajte javnu potrošnju. A ja sam naivno mislio da su u Grčkoj prevelika javna potrošnja i nedovoljni javni prihodi stvorili fiskalni deficit. Taj deficit ne pada sa neba, već nastaje na osnovu političkih odluka.

A te političke odluke su savršeno razumljive. Svako voli da troši više nego što su mu prihodi – da prevazilazi sopstveno budžetsko ograničenje. Pođite od sebe. Zbog čega da ne povećamo sopstvenu potrošnju? Zašto da ne napravimo sopstveni budžetski deficit? I tu dolazimo do prvog problema: kako pokriti taj deficit? Neminovno je pozajmljivanje novca: od prijatelja, od banke, od neprijatelja, od zelenaša, bilo od koga, jedino je pitanje po kojoj ceni. I još jedno malo pitanje: odakle će se ta kamata platiti i dug vratiti? Odgovore na ta prozaična pitanja traži svako od nas koji se (privatno) zadužuje.

No, vratimo se predsednici: odakle joj znanje, odnosno iskustvo na osnovu kojeg može da savetuju Grčku šta da čini? Da li je argentinsko iskustvo relevantno za Grčku? Šta od današnje Grčke i njene bliske prošlosti predsednica može da razume.

Da li može da razume fiskalni deficit koji nastaje usled velike javne potrošnje? Svakako! Ona je deo peronističkog nasleđa ogromne javne potrošnje, pa poznaje situaciju u kojoj zemlja ima stalni deficit koji se meri dvocifrenim procentom bruto domaćeg proizvoda. U Argentini se tokom devedesetih godina prošlog veka fiskalni deficit pokrivao prihodima od privatizacije javnih preduzeća, a kad je ponestalo preduzeća tadašnji predsednik Menem nije razmišljao o tome da umanji javne rashode, pa je stoga moralo da se krene na svetsko tržište kapitala.

Predsednica može da razume i situaciju u kojoj domaća privreda nije konkurentna, niska joj je produktivnost i veliki su joj troškovi, a usled politike vezivanja pezosa za američki dolar (upravo je to prethodilo argentinskoj dužničkoj krizi), ta konkurentnost ne može da se uspostaviti, budući da ne može da se depresira nacionalna valuta. Isto kao što su Grčkoj na tom planu, usled članstva u Evropskoj monetarnoj uniji, vezane ruke. A nominalna prilagođavanja (obaranje plate u valuti u kojoj je primate) nisu „politički popularna”.

Takođe, predsednica jako dobro može da razume grčku situaciju u kojoj je jačanje javnog sektora služilo za političke ciljeve, kako dugoročne, poput stvaranja grčke srednje klase, time što će se ta klasa stvoriti među državnim službenicima, tako i kratkoročnih, što će oni koji su dobili dobro plaćeni (u odnosu na poslove u privatnom sektoru) posao u državnoj službi na sledećim izborima glasati upravo za one koji su im ga dali. Upravo je smanjenje ekonomskih nejednakosti, uz stvaranje nove klase od dotad „obespravljenih” koje će (doživotno) biti zahvalni vlasti na svom statusu, ono što je radila njena slavnija prethodnica Eva Peron. Tako su i u jednoj i u drugoj zemlji stvarani klijenti vlasti.

Verovatno da predsednica ima jako mnogo razumevanja za PASOK i njegovu politiku stvaranja državne uprave sa jako mnogo službenika od kojih niko ne može da bude otpušten. Na taj način se, naime, klijentela, silni zaposleni u državnoj službi, štiti od osvete suparničke partije ukoliko ona pobedi na izborima. Pa onda nesretna Nova demokratija (grčka) mora da svoju klijentelu zapošljava u javnom sektoru, povrh onih silnih državnih službenika koje je već zaposlio PASOK.

Svakako da gospođa Fernandez ima razumevanja i za porodičnu politiku. Mada u tom pogledu ima razlika. Ona je nasledila mesto od svog supruga (Nestora Kirhnera). U Grčkoj se to nasleđuje sa dede na oca, pa na sina (tri generacije Papandreu), odnosno sa oca na nećaka (Karamanlis), što pokazuje da na Balkanu još uvek vladaju „tradicionalne vrednosti”. Argentina je, očigledno, u tom pogledu nešto naprednija – vlast se prenosi sa muža na ženu. Eva Peron je bila ministarka rada i zdravlja i imala ogromnu de facto vlast, daleko veću nego što bi joj donelo takvo ministarstvo, Izabela je nasledila svog supruga (istog tog) Perona, sve dok je nije oduvala vojna hunta.

I iz ovako dubokog razumevanja sledila je poruka za kolege koje se leče na posebnom tretmanu odvikavanja od pića – budžetskog deficita. A poruka je da je najbolji lek protiv alkoholizma – još više pića.

Srećom, predsednica se nije obraćala Grcima, već domaćem biračkom telu sa porukom: ja sam vaša zaštitnica, ako treba i guvernera (argentinskog) ću da smenim zbog toga što ljubomorno čuva devizne rezerve (zvuči poznato). Mnogi, ne toliko daleko od Grčke to nisu shvatili, pa su se ponadali da se od alkoholizma mogu lečiti – pićem!

(autor je predsednik Centra za liberalno-demokratske studije i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu)