Председница Аргентине Кристина Фернандез де Кирхнер, како преносе агенције, прокоментарисала је то што је „ММФ од Грчке захтевао штедњу“ и потом је рекла „да су мере штедње потпуно погрешан лек за земље које су у дужничкој кризи, јер се тако не подстиче јавна потрошња“. Надаље: „Пратим ситуацију у Грчкој. Постављају им се иста решења као нама, која су само погоршала ситуацију”.

Без обзира на лош превод, све је савршено јасно. Председница каже Грцима: повећајте јавну потрошњу. А ја сам наивно мислио да су у Грчкој превелика јавна потрошња и недовољни јавни приходи створили фискални дефицит. Тај дефицит не пада са неба, већ настаје на основу политичких одлука.

А те политичке одлуке су савршено разумљиве. Свако воли да троши више него што су му приходи – да превазилази сопствено буџетско ограничење. Пођите од себе. Због чега да не повећамо сопствену потрошњу? Зашто да не направимо сопствени буџетски дефицит? И ту долазимо до првог проблема: како покрити тај дефицит? Неминовно је позајмљивање новца: од пријатеља, од банке, од непријатеља, од зеленаша, било од кога, једино је питање по којој цени. И још једно мало питање: одакле ће се та камата платити и дуг вратити? Одговоре на та прозаична питања тражи свако од нас који се (приватно) задужује.

Но, вратимо се председници: одакле јој знање, односно искуство на основу којег може да саветују Грчку шта да чини? Да ли је аргентинско искуство релевантно за Грчку? Шта од данашње Грчке и њене блиске прошлости председница може да разуме.

Да ли може да разуме фискални дефицит који настаје услед велике јавне потрошње? Свакако! Она је део перонистичког наслеђа огромне јавне потрошње, па познаје ситуацију у којој земља има стални дефицит који се мери двоцифреним процентом бруто домаћег производа. У Аргентини се током деведесетих година прошлог века фискални дефицит покривао приходима од приватизације јавних предузећа, а кад је понестало предузећа тадашњи председник Менем није размишљао о томе да умањи јавне расходе, па је стога морало да се крене на светско тржиште капитала.

Председница може да разуме и ситуацију у којој домаћа привреда није конкурентна, ниска јој је продуктивност и велики су јој трошкови, а услед политике везивања пезоса за амерички долар (управо је то претходило аргентинској дужничкој кризи), та конкурентност не може да се успоставити, будући да не може да се депресира национална валута. Исто као што су Грчкој на том плану, услед чланства у Европској монетарној унији, везане руке. А номинална прилагођавања (обарање плате у валути у којој је примате) нису „политички популарна”.

Такође, председница јако добро може да разуме грчку ситуацију у којој је јачање јавног сектора служило за политичке циљеве, како дугорочне, попут стварања грчке средње класе, тиме што ће се та класа створити међу државним службеницима, тако и краткорочних, што ће они који су добили добро плаћени (у односу на послове у приватном сектору) посао у државној служби на следећим изборима гласати управо за оне који су им га дали. Управо је смањење економских неједнакости, уз стварање нове класе од дотад „обесправљених” које ће (доживотно) бити захвални власти на свом статусу, оно што је радила њена славнија претходница Ева Перон. Тако су и у једној и у другој земљи стварани клијенти власти.

Вероватно да председница има јако много разумевања за ПАСОК и његову политику стварања државне управе са јако много службеника од којих нико не може да буде отпуштен. На тај начин се, наиме, клијентела, силни запослени у државној служби, штити од освете супарничке партије уколико она победи на изборима. Па онда несретна Нова демократија (грчка) мора да своју клијентелу запошљава у јавном сектору, поврх оних силних државних службеника које је већ запослио ПАСОК.

Свакако да госпођа Фернандез има разумевања и за породичну политику. Мада у том погледу има разлика. Она је наследила место од свог супруга (Нестора Кирхнера). У Грчкој се то наслеђује са деде на оца, па на сина (три генерације Папандреу), односно са оца на нећака (Караманлис), што показује да на Балкану још увек владају „традиционалне вредности”. Аргентина је, очигледно, у том погледу нешто напреднија – власт се преноси са мужа на жену. Ева Перон је била министарка рада и здравља и имала огромну de facto власт, далеко већу него што би јој донело такво министарство, Изабела је наследила свог супруга (истог тог) Перона, све док је није одувала војна хунта.

И из овако дубоког разумевања следила је порука за колеге које се лече на посебном третману одвикавања од пића – буџетског дефицита. А порука је да је најбољи лек против алкохолизма – још више пића.

Срећом, председница се није обраћала Грцима, већ домаћем бирачком телу са поруком: ја сам ваша заштитница, ако треба и гувернера (аргентинског) ћу да сменим због тога што љубоморно чува девизне резерве (звучи познато). Многи, не толико далеко од Грчке то нису схватили, па су се понадали да се од алкохолизма могу лечити – пићем!

(аутор је председник Центра за либерално-демократске студије и професор Правног факултета Универзитета у Београду)