Energetika nam, kao nijedan drugi sektor naše privrede, pruža uvid u način na koji politička elita vodi ovu zemlju poslednjih dvadeset godina.

Kao dobar primer za tu konstataciju mogla bi da posluže dva energetska sporazuma s Italijom. Oni za sada nisu dostupni javnosti, ali se zna da neće biti tendera, da dogovorom nije definisana vlasnička struktura i da će strani partner preuzimati svu proizvedenu struju.

Dok se čeka da Italijani odobre uvid u obaveze koje je bez tendera i mimo zakonom propisane procedure srpski ministar energetike preuzeo u vezi s uslovima eksploatacije prirodnih resursa (koji su vlasništvo svih građana Srbije), vredi se pozabaviti nastalom situacijom. Dakle, srpski ministar energetike potpisao je sporazum sa italijanskom vladom o izgradnji hidroelektrana na Ibru, Savi i Drini (minimum 600 megavata, a možda i više) i vetroparkova negde na teritoriji naše zemlje (kapaciteta 500 megavata) koje će graditi kompanija po izboru italijanske vlade.

Poznato je da je italijanska vlada za taj posao već izabrala kompaniju SECI Energia S.p.A. koja se srpskoj javnosti predstavila još u junu ove godine. Inače, ta kompanija posluje u sklopu „Makaferi grupacije”, koju kontroliše istoimena porodica. Makaferijevi su poznata italijanska dinastija i bave se širokom lepezom poslova: građevina, duvanski biznis, šećerane, biotehnologija i odnedavno energetika. Po podacima sa sajta kompanije u 2008. godini u energetici su ostvarili ukupan promet od 118 miliona evra, a 2007. godine promet ostvaren u energetici iznosio je 61 milion evra. (Vodeće evropske energetske kompanije mere promet u desetinama milijardi evra.) Dakle, „Makaferi grupacija” je klasičan italijanski primer uspešne kompanije koja diverzifikacijom iz svog „kor” biznisa u energetiku pokušava da se uključi u sve lukrativniji posao prodaje „zelene” energije na tamošnjem tržištu. Ništa neobično jer takvih kompanije u svetu ima sve više. Bez namere da se iko omalovaži, ali, ako bi se pravila poređenja sa italijanskom A serijom, SECI Energia S.p.A. je u biznisu energetike više Livorno, Katanija ili Leče, a manje Juventus, Inter ili Milan. To, naravno, ne znači da kompanija SECI Energia S.p.A. nije poželjan investitor u Srbiji. Naprotiv.

Ključno pitanje, međutim, ne tiče se performansi italijanskog partnera, već je daleko važnije da li su ovim sporazumima obezbeđeni najbolji interesi Srbije.

Treba pogledati novčane prihode koje će država Srbija imati od ovog posla. Ministar energetike je objasnio da će visinu „kompletnog prometa” iz ovog posla oporezivati država Srbija. Ali, to nažalost nije tačno.

SECI Energia S.p.A. će za potrebe eksploatacije resursa kao koncesionar morati da formira koncesiono preduzeće u Srbiji. Ugovorom će (kako je objasnio ministar) biti definisani vlasnički odnosi u tom preduzeću, ali je jasno da će Italijani kao glavni investitori imati većinsko vlasništvo. SECI Energia S.p.A. će definisati statut koncesionog preduzeća u Srbiji, postaviće njegovo rukovodstvo i upravni odbor i samim tim će kontrolisati sve aspekte njegovog poslovanja, uključujući i takozvani off-take agreement, kojim će se definisati uslovi po kojima prodaje energiju iz svojih postrojenja u Srbiji. To uključuje i odabir kome i po kojoj ceni će energiju proizvedenu u hidroelektranama i vetroparkovima u Srbiji isporučivati nekom kupcu na granici elektroenergetskog sistema naše zemlje. Kompanija koja preuzme ovu energiju na srpskoj granici može biti bilo koja – njihova matična kompanija (SECI Energia S.p.A.) ili neka druga. Srbiji je u tom biznisu „svejedno”, jer se (kako kaže ministar) njen interes završava na „kompletnom prometu” ostvarenom u Srbiji.

Ko se samo malo bolje razume u biznis zna da će italijanski partner nastojati da prihod koncesionog preduzeća u Srbiji bude nominalan, simbolički i svakako daleko ispod realne vrednosti koju struja proizvedena u njenim pogonima ima na italijanskom tržištu. Potpuno je legitimno i razumljivo da privatna firma nastoji da umanji svoje poreske obaveze, i to u maksimalnoj meri u kojoj joj je to omogućeno. A, u slučaju sporazuma to je omogućeno u najvećoj mogućoj meri.

Šta je ministar energetike kao predstavnik interesa države Srbije trebalo da urade u Italiji?

Da, pre svega, obezbedi učešće države Srbije u konačnomprihodu ostvarenom od prodaje energije proizvedene u našoj zemlji. Ministru, njegovim zamenicima (ima ih pet) i državnim sekretarima (pet) trebalo je da bude poznato u trenutku potpisivanja sporazuma koliki je tačno taj konačni prihod.Nema apsolutno nijednog razloga zašto bi Srbija prodavala energetske resurse ispod cene.   

Jer, sasvim je transparentno koliko će SECI Energia S.p.A.  prihodovati u Italiji od 1.100 megavata „zelene” struje proizvedene u Srbiji. Direktiva Evropske unije 96/92/EC dovela je u Italiji do usvajanja zakonskog dekreta broj 79 (16. mart 1999) kojim je definisan mehanizam nadoknade za električnu energiju proizvedenu iz obnovljivih izvora. Suština dekreta, poznatog kao „Bersanijev dekret”, jeste da kreira obavezu svim proizvođačima i uvoznicima električne energije u Italiju da u elektroenergetski sistem zemlje unesu određenu proporciju sertifikovane „zelene” energije. U srcu tog dekreta je tržišni mehanizam određivanja te nadoknade, koji je zamenio uobičajeni fiksni, tarifni mehanizam. Mehanizam se svodi na sledeće: „zelena” energija se otkupljuje po ceni koju čini tržišna cena električne energije, plus tržišna cena „zelenog” sertifikata za dati period. Kako je Italija uređena zemlja, o kojim cenama se tu radi može se lako saznati na sajtu njihove berze električne energije (www.mercatoelettrico.org.). Tako je, na primer, danas na italijanskoj berzi cena obične, „baseload” energije (dobijene iz konvencionalnih izvora) za 2010. godinu na nivou od 63,7 evra po megavat-času, a cena „zelenih” sertifikata za isti period je na nivou od 85,9 evra po megavat-času (što je ukupna vrednost od 149,6 evra po megavat-času). Dakle, kad bi SECI danas imao izgrađenih 1.100 megavata kapaciteta u Srbiji godišnje bi od prodaje struje proizvedene u Srbiji u Italiji imao prihod od 429.352.000 evra. (videti tabelu)

Zar ova suma nije izazov u kojem bi ozbiljna država trebalo da obezbedi svoje učešće. Formiranjem, na primer, „joint venture” preduzeća u Italiji, u kojem bi Srbija bila barem ravnopravan učesnik. Profit ostvaren iz ove investicije Srbija bi mogla da koristi za dalji razvoj svoje energetike, smanjivanje cene struje, izgradnju škola, bolnica i pomoć najugroženijim građanima.