Да ли је одлука државе да пропише цену хлеба на 54,22 динара последица једино нестабилности тржишта, пада куповне моћи и настојања да се заштите грађани, како то тврде у Влади, или је то знак да је време да се стане на пут картелском договарању пекара око цена, како то истичу у организацијама за заштиту потрошача? Колико је исправна теза пекара да је цена хлеба у Србији и даље социјална категорија, која је заправо данас реална цена хлеба и како се она формира, теме су о којима смо разговарали са Зораном Пралицом, председником Уније пекара Србије, и Драгом Цвијановићем, директором Института за економику пољопривреде.

Политика: Господине Цвијановићу, како сте израчунали да је реална цена белог хлеба у Србији 50 динара? Имате прилику да то објасните и председнику Уније пекара из које су донедавно најављивали да би цена векне могла да буде чак 70 динара.

Цвијановић: Рачуница до које су дошле колеге стручњаци обухватила је цене свих инпута од брашна, воде и соли до адитива, транспорта и трошкова производње. Уважили смо све параметре, амбалажу, амортизацију и маржу која је два одсто у велепродаји и седам одсто у малопродаји. На основу тога, одговорно тврдим да је у овом тренутку потпуно одговарајућа и реална цена између 50 и 55 динара. С том ценом остаје чак и зарада пекару. Али, не треба заборавити да пекари никада нису зарађивали екстрапрофит на хлебу, већ на пецивима. Осим тога, нема ниједне фирме која на целокупном асортиману остварује велику зараду, већ негде и циљно губи да би одржала прихватљиву понуду. Зашто би у пекарству било другачије?

Политика: Господине Пралица, чули сте да из Института за економику пољопривреде поручују да нема разлога да хлеб буде скупљи од 50 или 55 динара. Зашто сте онда помињали цену од 70 динара?

Цена хлеба не може да буде социјална категорија: Зоран Пралица, председник Уније пекара Србије (Фото А. Васиљевић)

Пралица: Ја сам ту цену добио од произвођача. Многи су рекли да због одличног квалитета брашна праве белу векну која би требало да кошта 65 или 70 динара, а исти пекари су рекли да могу да направе векну и за 55 динара. Све је ствар квалитета брашна које се у производњи користи. На тај начин би тржиште било сасвим добро снабдевено, јер би било довољно хлеба који кошта 50 динара, али и оног од 70. То је оно што смо ми из Уније пекара говорили.

А сада имамо ситуацију да се хлеб негде продаје за 35 или 38 динара. То није реална произвођачка цена, јер многи када освајају нова тржишта свесно обарају цене. Таква је ситуација у централној Србији где има 50 снабдевача хлебом и нормално је да једни другима обарањем цена желе да преузму потрошаче.

Политика: Хоћете да кажете да је у централној Србији конкуренција већа него у Београду?

Пралица: Јесте, апсолутно. Јер тржиште Београда и Новог Сада држе водеће куће.

Политика: Да ли је због тога у градовима попут Крушевца, Петровца на Млави или Куршумлије цена хлеба нижа?

Пралица: Можда само једним делом. Али, знате, питање је и колико неко редовно плаћа раднике, да ли их пријављује и да ли регулише обавезе према држави...

Цвијановић: Ја мислим да ће због тога доћи до концентрације на тржишту и да ће они који преживе диктирати цену хлеба. Опстаће јаки, који имају технологију и нису се презадужили. Осим тога, неприродно је да хлеб негде кошта 28, а негде 54 динара.

Пралица: Ја бих волео да ви кажете да је немогуће да се произведе векна за 28 динара. То је као када трговац нереално снизи цену једног производа, привуче вас у радњу, па вам онда прода и нешто друго и тако направи промет.

Цвијановић: То није спорно. Али, дозволите ми, мислим да није реално ни 28 нити 54 динара. Знате, ја сам проверио три пекаре у Србији. У једној у Банату је цена трошкова производње хлеба без ПДВ-а и маржи 38,50 динара. На југу Србије један пекар је израчунао да је то 31 динар, а у централној Србији 36,39. И ако додамо ПДВ и маржу то је мање од 54 динара.

Пралица: То је немогуће, јер је за једну векну потребно 370 грама брашна, а килограм кошта 50 динара.

Цвијановић: Брашно је око 42 динара, ако ћемо искрено.

Пралица: Овде се уопште не слажемо. Не можете наћи килограм брашна с превозом и истоваром за мање од 45 динара плус ПДВ. Ако сте до тих цена које сте сада изнели дошли с ценом брашна од 42 динара, онда оне нису тачне. Учешће сировина у цени хлеба је 40 одсто од произвођачке цене. На то се додају плате које су још 30 одсто, а имамо и друге трошкове. Тврдим да се данас зарада у пекарству креће од шест до осам одсто и никада није била мања. А где су други трошкови? Где су одећа за раднике и промена плехова? Сада се захтева и увођење ХАСАП-а за пекаре. Сви који тврде да хлеб може да буде јефтинији ово или не знају или прећуткују.

Политика: Господине Пралица, будимо искрени, чини се да је реч о веома уносном послу. На сваком ћошку имамо пекару. Стално се отварају нове.

Пралица: Ни то није тачно. Пекаре се чак и затварају. То вам ја одговорно тврдим, јер је приватно пекарство сведено на ниво породичног пословања. Осим тога, ви говорите само о центру Београда. На периферији и у унутрашњости није тако. У Крушевцу једна велика градска пекара управо стаје, четири или пет система у Србији су пред стечајем, а исто толико је престало да ради. То су пекаре које су производиле 400 или 500 хиљада векни дневно.

Политика: Господине Цвијановићу, да ли стручњаци у Институту разумеју ове проблеме пекара и њихову тврдњу да се приликом формирања цене не могу узети у обзир једино трошкови производње, већ и враћање кредита које су многи протеклих година узимали, као и сервисирање других обавеза?

Цвијановић: Институт је урадио хиљаде бизнис планова и знамо шта су то основна средства, шта је инвестиција, шта су обртна средства и ја вас уверавам да у потпуности разумемо цену коштања векне хлеба укључујући све инпуте. Али, ја познајем и пекаре који кажу да са садашњом ценом хлеба могу да задовоље потребе и да преживе.

Пралица: Зашто причате једино о екстрапрофиту и преживљавању пекара? Ваљда постоји и нешто између. Са садашњом ценом једино може да се преживи, а никако да се нормално зарађује. А средину смо запоставили.

Политика: А шта је средина за пекаре? Потрошача једино занима зашто је цена на рафу виша.

Пралица: У реду је што је цена прописана на 54,22 динара, али требало је оставити простора да неко понуди и скупљу векну. Зато предлажем да се обавезна цена односи на 40 или 50 одсто белог хлеба, а да се за остатак слободно формира. И тако ћете у супермаркету имати бели хлеб од брашна 500, односно „саву”, и за 49 и за 55 и за 65 динара и потрошачи би могли да бирају. То је средина.

Политика: А да ли на цену хлеба утиче и картелско договарање пекара, како вас за то оптужују у организацијама за заштиту потрошача?

Пралица: То није тачно. Унија пекара Србије не функционише тако. Оно што ја кажем вама је оно што мени кажу произвођачи. Ми, као удружење пекара, не формирамо јединствену цену. Да у Србији постоје картели у пекарству, најскупљи хлеб би сада коштао 100 динара, а најјефтинији 99,90. А за картелско договарање цена нас оптужују они који нису упућени у пекарство. Највећи део производње обавља се ноћу и то је веома тежак посао који у Србији обавља више од 85.000 људи.

Политика: Шта је онда формула за јефтинији хлеб?

Пралица: Прво, цена хлеба не сме да буде социјална категорија. Права одлука би била да се оборе царине на увоз пшенице и да то буде трајна мера, јер бисмо на тај начин имали стабилније тржиште.

Цвијановић: Слажем се, али веома важан фактор за стабилну и прихватљиву цену хлеба морају да буду и озбиљне и добро снабдевене Робне резерве које би брзо и ефикасно могле да интервенишу на тржишту. А уредбу о прописивању цене не би требало укидати, јер су трговци пекарима узимали и по 40 одсто. Ограничење марже је суштина дефинисања цене хлеба и то тренутно доноси бољитак и потрошачима и произвођачима.