Монетарна политика је дискреционо право гувернера, али као неко ко заступа интересе привреде морам да предложим начин за решавање проблема неликвидности. Овим речима Небојша Ћирић, министар економије, објашњава зашто је предложио да се смањењем девизних обавезних резерви банака, које тренутно износе 25 одсто, упумпа новац привреди. То значи да банке на 100 евра које од грађана и привреде добију на штедњу, на „чување” у Народној банци Србијеморају да оставе 25 евра. Кад би се тај износ смањио ослободио би се додатни новац, а кредити би могли да појефтине, уверен је министар Ћирић. Уместо класичног сукобљавања ставова, његов саговорник Зоран Петровић, заменик председника извршног одбора Рајфајзен банке, предложио је компромисно решење.

Петровић: Медаља има две стране. Имајући у виду стање економије и чињеницу да је обим проблематичних зајмова привреди достигао 22 одсто, чини ми се да у овом тренутку пожар не може да се гаси додавањем нових пара. Не мислим да би се смањењем девизне обавезне резерве нешто значајније променило, али мислим да би се могло утицати на цену средства. Није свеједно да ли ћете, као привредник, неки кредит плаћати по камати од пет или седам одсто. Чини ми се да ту централна банка може нешто да уради. Спуштање стопе обавезне резерве не би направило притисак на цене зајмова јер не верујем да би дошло до већег обима кредитирања. Али смањењем трошкова финансирања и то тако што би Народна банка плаћала камату банкама на средства издвојена на име обавезних девизних резерви могло би да утиче на смањење цена кредита. Новац би се из банака прелио у привреду јер би због конкуренције морале да се понуде атрактивније камате.

Ћирић: Мислим да је аргумент господина Петровића врло добар. Чак и када би једини резултат тог предлога било смањење камата онда је то корак у добром правцу. Тако бисмо без буџетских пара помогли предузећима, ублажили проблем неликвидности. Ово је доказ да у директном разговору можемо да дођемо до решења.

„Политика”: И када се криза захуктала слушали смо како ће смањење обавезних резерви појефтинити зајмове. НБС је затим постепено смањила девизне обавезне резерве са 45 на 25 одсто. На шта је тај ослобођени новац отишао?

Петровић: Ако погледате извештаје Народне банке видећете да је кредитирање привреде и становништва бележило знатан раст. Није тачна теза да је тај новац отишао у пословање са државом. Сви подаци говоре другачије, само је овде перцепција погрешна. Банке не постоје да би кредитирале државу, већ привреду и грађане. Не само у Србији, него свуда на кугли земаљској.

„Политика”: Јесте ли са гувернером причали на ову тему с обзиром на то да су званичници НБС одбили да седну преко пута вас са друге стране стола?

Ћирић: Немам проблем да са било ким причам. Отворио сам тему за разговор јер мислим да је тренутак озбиљан и да морамо да тражимо инвентивне методе како да се помогне привреди.

„Политика”: Шта би био гарант да ће ослобођени новац заиста отићи привреди?

Ћирић: То може да се уреди административним мерама. И током програма субвенционисања привреде током кризе услов да НБС смањи обавезну резерву банкама био је да банке забележе раст кредита. Слична ствар може и овде да се примени. Администрирање је у овом случају важно да бисмо спречили могућност да ослобођениновац оде за кеш кредите и у потрошњу. Тиме бисмо спречили и инфлаторне притиске.

Петровић: Имам разумевање за НБС јер је инфлација још далеко од циља.

„Политика”: Имате ли интерес, као банка, да учествујете у таквом програму?

Петровић: Свакако. У супротном ће то радити наши конкуренти. Против сам администрирања, али таква су времена. Ипак мислим да је кључни проблем нешто друго. Привреда се жали на неликвидност док је с друге стране банкарски сектор веома ликвидан. Постоји неки разлог зашто тај расположиви новац не иде од банка према привреди. Очигледно да су кредитни ризици нарасли.

Уосталом, данас се и у свету воде расправе на који начин подстаћи кредитни раст. Док с једне стране Лоренс Самерс, бивши Обамин економски саветник, тврди да се криза, изазвана недостатком поверења, високим дугом и високом потрошњом, не може решити без повећања поверења, повећања дуга и повећања потрошње. С друге стране, немачки министар финансија каже да се криза не решава тако што се на лош новац баца добар.

„Политика”: Ако сваки пети привредник има проблема са отплатом кредита да ли би у таквој ситуацији смањење обавезних резерви било бацање доброг новца на лош?

Ћирић: Одељење за ризике сваке банке појединачно би морало да процени ризик сваког пласмана. Али разлика од два три процентна поена, када је реч о висини камате, има пресудну улогу у томе да ли ће се неки пројекат реализовати или не.

„Политика”:Оливер Регл, председник Извршног одбора Рајфајзен банке, каже да новац није проблем…

Петровић: Проблем су кредитни ризици. Можда се цела та прича потцењује, односно не схвата се довољно њен значај. Постоје анализе које показују да ће и будући кредитни раст бити угрожен ако се на ефикасан начин не позабавимо великим проблемом – а то је учешће лоших зајмова. Када се дуплира износ лоших зајмова то „ошиша” кредитни раст за седам до десет одсто. Нама то може да се догоди јер немамо механизме да се изборимо са учешћем лоших кредита.

„Политика”: Привредници, који су током кризе говорили да болесна привреда може да зарази здрав банкарски сектор, сада сматрају да и банке треба да поднесу део терета.

Петровић: Не можете да имате здрав банкарски сектор и болесну привреду. То не постоји на кугли земаљској. Не кажем да је наша привреда болесна, али је забрињавајући ниво учешћа лоших пласмана. Наравно да ће за то да плате и једни и други. Није спорно да ће платити банке. И већ плаћају. Али овде постоје и други проблеми. Чак иако хоћете да отпишете некоме део потраживања имате проблем са пореским третманом. Држава то тумачи као поклон и морате да платите порез.

„Политика”: Бојите ли се, господине Ћирићу, да ћете као родоначелник те идеје једног дана можда бити проглашени за кривца што се нестабилност из привреде прелила у банкарски сектор?

Ћирић: Немам тај страх. Не могу ја да утичем на то да ли ће нека банка одобрити неки кредит или не. То је индивидуална, пословна и професионална одлука сваке појединачне банке. Али ако имамо болесну привреду имаћемо и болесну државу и банке. Потпуно разумем позицију банака и гувернера јер је ова тематика јако осетљива. Ако се не би правилно администрирало смањење обавезне резерве, ефекат те мере могао би да буде потпунио другачији. Слажем се да је учешће лоших пласмана драматично повећано, али то је последица кризе.

„Политика”: Шта се током кризе променило, односно да ли и банкаре дрма температура?

Петровић: Ако сам рекао да сваки пети привредник има проблем са враћањем кредита – наравно да и банке због тога имају проблем. Али је и поред толиког учешћа лоших пласмана банкарски сектор стабилан јер је више него добро капитализован. И то је одлична ствар. Покривеност резервама за потенцијалне губитке је изузетно велика. Међу најбољима у Европи смо по том показатељу. Зато данас банкарски сектор није угрожен. Али то не значи да је добро оволико учешће лоших пласмана. То ће имати негативан утицај на раст и развој банкарског сектора.

„Политика”: Да ли би се онда смањењем обавезне резерве нагомилали валутни ризици као што каже гувернера?

Ћирић: За велики број наших предузећа је 2007. и 2008. година била апсолутно сјајна. Затим су у року од годину дана нека предузећа, са доласком кризе, потпуно нестала. Мало је ко могао то да претпостави тада. Али и банкама је у интересу и оне покушавају да кроз репрограм зајма одрже предузеће у животу. Једино тако ће успети да наплате своја потраживања.

Петровић: Чињеница је да се кредитни ризици нарасли и због слабљења динара. Али оно што је мој утисак је да смо у последњих 10 година пали на испиту у немогућности да изградимо кредибилност монетарне политике на дуги рок. При том, мислим на инфлацију. Ми смо у ових 10 година имали час двоцифрени, час једноцифрени раст цена. И због тога чак и када хоћете кризу да тучете властитим јефтиним парама, нисте у ситуацији због високе инфлације.

Ћирић: Морамо да се позабавимо са два кључна проблема. Један од њих јесте инфлација, а други је курс. Стално говорим да сам против фиксног курса, али стабилност националне валуте је јако важна. Због тога имамо резултат какав имамо. И морам да кажем да сам очекивао када сам добио позив за овај разговор да ту буде и неко из Народне банке.

„Политика”: Одбили су да дођу. Како ћете онда да убедите гувернера да сте у праву?

Ћирић: Није ово никакав фронт и није битно ко је у праву. Имамо доста политичких проблема не требају нам још и економска сукобљавања. Идеја је да отворимо разговор и ако је ово што ја тражим немогуће, хајде да тражимо друго решење. Није битно ко ће кога у шта да убеди, идеја је да се договоримо како привреда да преживи кризу.

„Политика”: Без обзира на то што министар Ћирић не жели да ово зове фронт, као банкар, за кога навијате у овом сукобу мишљења? За гувернера или министра економије?

Петровић: То је реторичко питање. Не можете очекивати од банкара да се стави на било чију страну. Оно што би евентуално могло да се уради је да се смањи трошак финансирања код банака. И то тако што би Народна банака плаћала камату банкама на средства издвојена за обавезне резерве.

Ћирић: Предлог је добар и ово је доказ да може да се пође од неке претпоставке и да се дође до решења.