Без нових инвестиција не може бити веће производње, извоза и нових радних места. Аутори „Посткризног модела економског раста и развоја Србије 2011–2020” записали су да удео инвестиција у бруто домаћем производу са садашњих око 20 одсто, треба повећати на 25 процената у 2015, а на 28 одсто до краја деценије. То је услов да се, поред осталог, до 2020. отвори око 430.000 нових радних места, уз просечан годишњи раст индустријске производње од 6,9 одсто и просечно повећање БДП-а од 5,8 процената. Али, актуелна кретања у српској, европској и светској економији не иду наруку овој амбициозној пројекцији из „посткризног модела”.

Неки тврде да је већ доведен у питање и просечни економски раст до 2020. од само три одсто, који би пратиле пратеће невоље – инфлација и слабљење динара, али и тешкоће да се редовно враћају рате спољног дуга. У том случају, већ у 2013. години девизне резерве биле би знатно смањене, а сервисирање спољног дуга однело би готово петину оствареног БДП-а.

Стање у привреди је алармантно и Влада Србије треба што пре да донесе ванредне и конкретне мере, учестали су апели привредника и економиста последњих дана. Већ висока задуженост државе и привреде доводи у питање ново и све скупље задуживања у иностранству. Због тога је још једном поновљено залагање за оснивање развојне банке Србије. Сада се она види као „прворазредни национални и економски интерес”, јер ћемо морати вишеда се ослањамо на сопствене снаге.

Да ли нам је државна развојна банка неопходна, касни ли се с њеним оснивањем, има ли их у свету и каква су искуства, о томе су за „Политику” разговарали др Бошко Живковић, председник Савета гувернера Народне банке Србије, и Др Верољуб Дугалић, генерални секретар Удружења банака Србије.

Политика: Тврдите да је неопходно да Србија има националну или државну развојну банку? Зашто?

Живковић: Неопходно је и пожељно. Модел привредног раста из прошле деценије дошао је потрошен. Његов крај је убрзала криза. Он је производио огроман дефицит у спољној трговини. Огроман увоз не може да се покрије малим извозом разменљивих производа и услуга. Да би се то променило неопходно је да држава подстиче неке секторе, али не да директно финансира и дискриминише једна предузећа на рачун других. Реч је о произвођачима робе за извоз, нарочито секторе који имају највећу могућност раста, где су технолошке промене најбрже. Друга група су делови привреде који отварају највише радних места. Развојна банка не би угрожавала постојећи банкарски сектор, већ је њена улога да му помогне да новац усмерава ка овим пожељним привредним секторима.

Политика: Да ли као представник банака имате извесну резерву према развојној банци?

Дугалић: Своју сумњу не изражавам као представник банкарског сектора, него пре свега као економиста, професор универзитета. Кад се оснива нека нова институција мора да се постави питање шта се хоће и како то да се постигне. У случају стварања развојне банке добре намере и циљеви нису спорни. Али, чему оснивање развојне банке ако већ постоји Фонд за развој. Каква би била разлика између постојећег Фонда за развој, преко кога држава може да мења постојећу привредну структура, да је усмерава и подстиче – и развојне банке? Дакле, зашто се мисли да би будућом развојном банком могло нешто да се уради, што већ постојећим Фондом за развој није могло? У чему је њихова разлика? Ово питам због тога што смо склони да нагомилавамо институције које раде исти посао, па се не зна шта ко ради. ЈУБМЕС (Југословенска банка за међународну економску сарадњу), који и данас постоји, деценијама је изванредно осигуравао и кредитирао извозне послове предузећа. Основане се две нове институције с готово истим задатком – СИЕПА и АОФИ. Ниједна није досегла оно што је радио ЈУБМЕС. Зато сматрам да је паметније новац уложити у доградњу и развој постојећег Фонда за развој, него стварати развојну банку. Изгледа да многи привредници очекују да ће од развојне банке добијати кредите по каматној стопи од три одсто и с почеком од четири године, што је нереално.

Политика: Дакле, чему развојна банка кад имамо Фонд за развој?

Живковић: Баш зато што имамо Фонд за развој, који не ради добро. Доказ је високи износ ненаплативих кредита, јер Фонд даје директне кредите. Развојна банка би преузела део активе Развојног фонда, али не би наставила да ради као Развојни фонд. Кључна разлика је у томе што развојна банка не би директно кредитирала предузећа. Она би подстицала пословне банке да под повољнијим условима пласирају своја средства циљаној групи предузећа и сектора. Као што то раде Европска банка за развој, Европска банка за обнову и развој и немачка развојна банка KFW. Код њих нема директног кредитирања, јер оно подразумева политички притисак, политичку борбу да се преузме контрола над том институцијом и расипање новца, што се сада догађа када имамо много институција за које се не зна шта је сврха њиховог постојања. Све те функције треба да преузме развојна банка која треба да промени употребу јавног новца за подстицање развоја. Тог новца има, он није мали. Упркос кризи биће га и из претприступних фондова Европске уније. Намера је да се тај новац не расипа, што ће се постићи индиректним кредитирањем. Тако што ће развојна банка подстицати комерцијалне банке да, на пример, одобравају кредите малим и средњим предузећима из прехрамбене индустрије по нижим каматама и на дужи рок отплате, што је корисно и за банке.

Политика: Од развојне банке се очекује јефтин новац?

Живковић: То је погрешно очекивање. Новац који је држава до сада давала појединим предузећима преко Развојног фонда и Агенције за подстицање извоза неће се убудуће тако делити. Развојна банка ће преузети Развојни фонд и СИЕП-у, а преузеће и некадашње функције ЈУБМЕС-а. Гарантоваће послове великих извозника и грађевинских предузећа у иностранству, што они данас немају. За то има довољно новца. Њено оснивање неће додатно оптеретити буџет, нити је за то неопходно додатно задуживање земље. Биће довољно само да се промени начин употребе државног новца намењеног развоју.

Политика: Да ли би овако замишљена развојна банка била боља од постојећег Фонда за развој?

Дугалић: Банке већ сада имају 18,5 одсто такозваних лоших зајмова. Ни екстремно повољне кредите Фонда за развој клијенти не враћају. Како ће банке бити подстицане да одобравају повољније кредите? Неко то мора да плати – банка или држава. Јер, тај повољни кредит мора да има нижу камату, дужи рок отплате, а вероватно и неки грејс период. Привредници од развојне банке очекују кредите уз каматну стопу од три процента и грејс период од неколико година.

Политика: Значи ли то да развојна банка, практично, нема кога да кредитира, јер нема солидних дужника?

Живковић: Развојна банка има коме да позајми новац. Ненаплативе кредите су, по правилу, добијали велике фирме под повољним условима, који нису важили за мала производна предузећа из унутрашњости Србије. Велики део кредита је отишао у некретнине, што је промашај великих размера. Развојна банка би кредите одређеном сектору субвенционисала државним новцем и новцем који држава добија из иностранства по разним аранжманима, а који се сада нерационално троши. Намера је да се укине давање кредита појединачном зајмопримцу. Искуство више јужноамеричких земаља потврђује да, када националне развојне институције дају директне кредите, долази до политичке корупције и пропасти такве институције. На другој страни је добар пример Немачке развојне банке (KFW), која подигла немачку индустрију после Другог светског рата. Нико није довео у питање корисност и ефикасност употребе њених средстава.

Политика: Може ли развојна банка да избегне тај нежељени утицај политике?

Дугалић: Све што држава оснива и контролише, а у државним институцијама су представници неких партија. Тај утицај је неизбежан.

Политика: Да ли је тај утицај неизбежно негативан?

Дугалић:Не мора увек да буде, али искуство нас учи да су партијски кадрови у обавези да заступају партијске ставове. У овој нашој причи о томе ко ће добити кредит одлучује развојна банка.

Живковић: Не. Она само одређује шему подстицаја. Понаша се као ЕБРД. Она не зна које ће предузеће да добије кредит. Одлуку о томе доноси банка.

Дугалић:То личи на субвенционисане кредите за ликвидност који су били неопходни и много су помогли привреди. Али, ММФ нам сугерише да субвенције из буџета морају да се смањују и укидају. Може ли, и колико, држава да издвоји засубвенције кредита? То много кошта, макар новац долазио и из иностранства.

Живковић: Колико год да има пара, мора рационално да се користе. Држава сада не зна да ли је издвајан новац за развој оптимално трошен. Нико није израчунао стопе приноса тих улагања, нити је поднео рачун, а потрошене су огромне паре.

Политика: На која улагања конкретно мислите?

Живковић: Мислим на Национални инвестициони план. Развојна банка ће бити обавезна да саопштава и стопе приноса и да о свом раду извештава парламент, имаће свог ревизора и мора поштовати банкарске стандарде. Она је ризичнија од комерцијалне банке, али због тога се оснива посебним законом да њени ризици не би били преваљени на друге банке. Зато је држава њен власник и не сме да прима депозите.

Дугалић: У чему би био ризик развојне банке ако би кредите одобравале пословне банке, а развојна банка, на пример, каже да је приоритет извоз малине. Ако пословна банка одобри кредит произвођачу малине, а тај посао пропадне, где је ту ризик развојне банке?

Живковић: Развојна банка гарантује такве велике послове.

Дугалић: Да би давала гаранције, она мора да има велики оснивачки капитал?

Живковић: Предлог је да њен почетни капитал, из буџета, буде 400 милиона евра, што ММФ не оспорава. ММФ је против директног субвенционисања предузећа из буџета, које не ради или лоше ради.

Политика: Колико су одмакле припреме и када ће банка почети да ради?

Живковић: Влада је израдила добар Нацрт закона. У њега је уграђено искуство посредног кредитирања најбољих светских развојних банака, пре свега немачке КFW иЕБРД.

Дугалић: Овако замишљена развојна банка се разликује од оне за коју се залажу неки њени предлагачи. Њихова очекивања су другачија од предлога из Нацрта закона.

Живковић: Слажем се. На једном скупу у Привредној комори сам разумео да привредници очекују да се Фонд за развој само претвори у банку и да се појача додатним парама. Став економиста је да би то било погрешно, новац би се брзо потрошио без значајних резултата. Развојна банка може да буде и техничка подршка и државним пројектима изградње велике државне и инфраструктуре.

Политика: Да ли смо закаснили с њеним оснивањем?

Живковић: Јесмо. Овакав предлог је постојао још 2002. Због политичких промена које су се догодиле почетком 2003. он није остварен, а тада је било много више пара. Превагнула је замисао да се јавни новац троши на разним местима и без увида јавности. Усвајање закона о развојној банци може се очекивати наредних месеци, али треба рачунати са отпорима. Ако овај предлог пропадне, наставило би се по старом, што би, поред осталог, довело до колапса биланса плаћања, односно спољне ликвидности земље већ 2016. године.