Бизнис форум на Копаонику и ове године, као и прошле, бави се истом темом – антикризним моделом и дугорочном стратегијом одрживог развоја Србије. Између два „српска Давоса” појавила су се три предлога која се баве овим питањима. Један су направили професор Економског факултета Драган Ђуричин и двојица бизнисмена, Топлица Спасојевић и Бранислав Грујић, други је дело Економског факултета и Економског института, а трећи је урадила група стручњака на предлог председника Србије Бориса Тадића.

На питање имају ли ти предлози заједничку тачку, председник Савеза економиста Србије Драган Ђуричин, који ће с премијером Мирком Цветковићем отворити овогодишњи Бизнис форум, каже:

– Сва три сматрају да новим моделом, који почива на инвестицијама, на реалном сектору и у коме се с оптимизмом гледа на улогу државе, треба заменити садашњи привредни модел који се базира на потрошњи, доминацији сектора услуга и слабој улози државе.

А шта је разлика у приступима?

Први предлог све проблеме посматра из пословне перспективе, други предлог и даље посматра проблеме из макроекономске перспективе а програм „Србија 2020.” председника Тадића и групе аутора већи значај даје социополитичким циљевима. Из те разлике произлази и однос према економским и структурним политикама. Први предлог сматра да централна банка мора имати већи број циљева, а не само одржавање стабилности потрошачких цена и да мора да води рачуна и о стабилности цена имовине и опреме компанија, да води рачуна о структури националногаутпута и о нивоу незапослености. Други предлог полази од одржавања макроекономске стабилности монетарним мерама и усклађивања фискалне политике с том политиком. Наш предлог сматра да је неопходно „упарити” инвестиције и обавезе по основу инвестиција. Давања државе за подршку инвестицијама могу бити одржива само уколико иза тих давања иду одређене обавезе. Јер, ако се обавезе могу вратити, то значи да су те инвестиције профитабилне.

Шта су нови елементи у економској стратегији?

Нова улога државе у интелигентним инвестицијама. И нови фокус централне банке која мора да се бави ширим спектром циљева, а не само стабилношћу потрошачких цена. НБС мора да буде аутономна, али не сме да буде независна јер независност крије опасност арогантног понашања.

Значи ли то да само инфлација не треба да буде кључни циљ макроекономске политике?

Мислим да инфлација потрошачких цена мора свим мерама да се држи под контролом. Али, не може привреда да буде талац одржавања макроекономске стабилности искључиво монетарним мерама јер су онда жртвовани раст и развој у јавном и приватном сектору.

У приватном сектору то се манифестује кроз скупе кредите, а јавни сектор је жртва јер има улогу социјалног стабилизатора, уместо да својим инвестицијама утиче на раст конјунктуре у целој привреди. Србија у односу на 1989. годину има транзициони дефицит у БДП-у од 30 процената и 50 процената дефицита у индустријској производњи. Кад нема довољног нивоа индустријске производње, нема ни доброг нивоа запослености, нема давања, низак је ниво социјалне сигурности а има тешкоћа у пуњењу буџета. Зато је први корак да се подигне ниво активности. Прерасподела је заводљива политичка тема, али шта ми можемо да прерасподељујемо? Можемо да прерасподељујемо губитке и високе финансијске обавезе приватног сектора који је пред банкротством. Немамо шта друго да расподељујемо.

Јавни сектор је у губицима управо због политике цена која се стриктно руководи контролом инфлације. Имамо потенцијал за производњу енергије и хране, а уопште га не користимо. Али, зато енергију као највреднији ресурс багателишемо политиком цена уместо да га валоризујемо на економски начин.

Како?

Мора се прво дефинисати постепени раст цена електричне енергије који треба да тежи европском нивоу цена. Једино тако можемо бити атрактивни за све врсте инвеститора.

Кад нам је цена струје ниска ми не можемо из сопствене профитне моћи компанија да финансирамо пројекте енергетске ефикасности.

С већом ценом струје добија се прилика да компанија из сопствених извора реинвестира и повећа произвођачки капацитети. С растом цене енергије драматично расте вредност предузећа па је онда могуће довести веће стратегијске партнере. Ако је улог партнера већи, онда су много већи мултипликативни ефекти за грађевинарство, за индустрију електроопреме и све друге индустрије. Онда је већи општи ефекат раста нивоа привредне активности, запослености, стандарда, социјалне кохезије...

Први корак је прилагођавање цена. Али, паралелно с тиме, с обзиром на велике проблеме у управљању јавним сектором, концепт партијске својине мора се дефинитивно заменити концептом одговорног јавног корпоративног управљања. Нисам против тога да политичари седе у управним одборима јавних предузећа. Они имају много разлога да тамо седе јер наша јавна предузећа одређују геополитичку судбину државе. Али, важно је да извршни одбори јавних предузећа имају самосталност у вођењу посла. То значи да њих треба контролисати, као и у приватним компанијама, само преко бизнис плана и преко плана инвестиција. То подразумева потпуну технократизацију вођења послова у јавним предузећима. Нисам против тога да освежење у техноструктури дође и са стране, мада имам доста поверења у људе који раде у јавним предузећима.

Зашто инвестирати у тај сектор?

Енергетика нема лимит продаје. Све релевантне процене говоре да до 2030. године тражња за енергентима расте око 40 процената годишње уз лагани раст цена. Затим, у питању су масовне инвестиције које имају велики мултипликативни ефекат на ниво привредне активности једне земље. И, на крају, за те инвестиције држава не мора да се задужује, може да уведе стратегијског партнера, који се може релативно лако наћи, а спреман је да уђе у докапитализацију.

За мене је необјашњиво да Србија 30 година није успела да инвестира у енергетски сектор, а да приватни капитал српског порекла са стратешким партнером из Кине инвестира у електроенергетски сектор Републике Српске милијарде евра. Зар је могуће да такав модел није прихватљив за нашу државу? Не знам шта је политички разлог, али сигурно знам да је ниска цена струје у Србији економски разлог уздржавања учешћа страних инвеститора.

Ово су елементи новог привредног модела и дугорочне стратегије одрживог развоја. А шта је краткорочни тактички антикризни модел?

Криза из 2008. године показала је да су економска теорија и доктрина вођења економске политике последица огромних заблуда и да искључиви фокус централне банке на контролу потрошачких ценадоводи до одрживог развоја. Сада имамо промену те парадигме, а предлози долазе из душе организација које су предлагале претходну политику својим владама и владама држава чије су привреде биле у транзицији. Парадоксално је да је наш финансијски систем, као и онај на Западу, у годинама пред кризу охрабривао потрошњу уместо инвестиција.

Пре неколико месеци изашао је извештај Џозефа Штиглица на коме је радило двадесетак најугледнијих светских финансијских експерата. Они недвосмислено говоре да су циљеви економске политике не само стабилност потрошачких цена, већ и стабилност цена имовине и опреме, структура аутпута, стабилност курса валуте и одређени ниво незапослености. То говори и експерт ММФ-а Оливије Бланшар. Штиглиц говори и о незаменљивој улози државе у новим околностима која уводи аутоматске стабилизаторе, пре свега кроз интелигентне инвестиције у јавни и приватни сектор и кроз нову регулативу која треба да обузда нерационалне облике понашања.

Да ли је та свест о новој парадигми стигла у Србију?

Мислим да су архитекте нашег система свесне збивања у свету, али су још под великим страхом да би такве мере довеле до раста инфлације а да не би дошло до одрживог развоја. Због страха од инфлације они се чврсто држе досадашњег модела вођења макроекономске политике да би сачували контролу цена искључиво монетарним мерама.

Хоћете да кажете да се држава у Србији неинтелигентно меша?

Држава дрибла на малом простору, покушава да одржи социјалну кохезију и морам да кажем да је прошле године у томе успела. Али, та стратегија није одржива јер је скупа и прерасподељује од оних малобројних који имају какве-такве резултате ка онима многобројнијима који имају губитке. Држава мора да направи, фудбалски речено, дуге пасове кроз инвестиције.

Штиглиц говори о држави која помаже приватном сектору. Шта држава може да помогне?

Само да створи амбијент који обезбеђује пуну компатибилност са Европском унијом, што значи нула дефект у системским законима и регулативи. Друго, да мерама економске политике обезбеди камате и порезе на приближном нивоу ЕУ или бар у земљама у непосредном окружењу. А може и да гаранцијама помогне у финансирању извоза приоритетних грана преко развојне банке. То серади и у Немачкој алии у Бугарској.

У свету сада постоји пристојна кооперативност политичара и бизнисмена. Зашто та пракса још није стигла у Србију?

Мој утисак је да је легитимитет приватног сектора у Србији у овом тренутку на најнижем нивоу. А у јавности је преовлађујући утисак да цело српско друштво има велике трошкове због приватног сектора. Као да су трошкови успеха приватног сектора пребачени на леђа целог народа. Мислим да су нам предузетници много потребнији него ми њима. Не кажем да предузетници у регулативи треба да имају привилегован положај. Али треба разумети неопходност њихове мисије. И ако смо кренули путем капитализма, онда је нормално да у привреди постоје капиталисти.

Оно што је карактеристично за посткризне програме је да је држава нашла начине да помогне приватном сектору управо кроз економске политике. Подсетићу да је референтна стопа централне банке практично тежила нули у најразвијенијим привредама да би се смањила укупна цена капитала. А код нас је референтна стопа НБС 12 одсто, па на то банке дограде свој проценат и ко онда може да се бави приватним бизнисом с таквим нивоом цене капитала.

Ниво кредитног задужења нашег приватног сектора је као стероид у телу. Имате лажни и неодржив утисак величине и контрапродуктивно дејство јер стероиди доводе до импотенције. Наша приватна предузећа су прилично импотентна у кризи и она су пред страшним ризиком банкротства. Али, она запошљавају знатан број људи и сада се поставља питање да ли се држави исплати да та предузећа банкротирају. И шта је алтернатива?

Шта је улога државе?

Да интелигентним економским и структурни политикама помогне приватном бизнису. То је стварање амбијента, да камате буду сличне европским, да порези буду слични европским, да не постоји регулаторни ризик, да нема промене правила, да модел курса буде сличан оном у државама региона и да буде предвидив.

Али у јавности је створена атмосфера злурадог навијања да приватни сектор пропадне?

Видео сам из пера неких економских експерата таква размишљања. Мислим да је за сваку економију најтрагичнији догађај банкротство једног предузећа без обзира на врсту власништва. Свестан сам ситуације да наша држава не може да помогне финансијским инјекцијама и стимулативним фискалним пакетима, као што то раде најразвијеније земље света, али мислим да би најбоља помоћ била ако држава својим макроекономским оквиром обезбеди услове привређивања који гарантују одрживост. Са оваквим каматама и оваквим порезима будућност приватне привреде у Србији је под великим знаком питања а самим тим и великог броја запослених који раде у тим предузећима. Мислим да држава не сме да се игра том чињеницом.

Најгоре је да се у тешкој ситуацији Влада и политичка елита помире са „слободним падом”. Морамо да донесемо одлуку да ћемо се борити. Време неспоразума и јефтиних политичких поена је прошло. Морамо да схватимо да смо у веома тешком стању и да се мора радити на радикалним реформама система да бисмо преживели. Нешто се веома брзо мора променити. И нико не треба да буде хистеричан.

Миша Бркић