Чачак – Процене овосезонског рода малине у земљама Европе и обе Америке наговештавају да ће се Србија вратити на прво место у свету, где је по произведеним количинама и била до 2006. године. Први берачи тек су, прошле седмице, ушли у малињаке и цена још није добила коначни лик, па се килограм на пијаци у Чачку продаје за 200, док хладњаче у откупу нуде 140 динара. Али, квалитет је остао недостижан за све српске конкуренте.

– По томе смо деценијама без премца у свету. Појам српске малине, односно малине ариљског квалитета, много пре нас дефинисали су купци из развијених земаља запада јер су боље знали шта нам узимају него ми шта им дајемо – каже за По„литику” инжењер Александар Лепосавић (35) из чачанског Института за воћарство, један од водећих познавалаца у нас за ову врсту воћа.

Он је објавио податке о годишњим контингентима у Србији и свету. Године 2006. производња у Србији била је 80.000, у САД 65.000, Чилеу 63.000, Пољској 52.000 тона. Годину касније редослед је био – САД (73.000), Србија (65.000), Чиле (59.000), Пољска (55.000), а лане – САД (75.000), Чиле (61.000), Србија (55.000), Пољска (50.000). Све друге државе, рачунајући и Кину, не прелазе годишњу производњу од 14.000 тона појединачно.

Изузетак је Русија, где се годишње произведе око 110.000 тона али на натурални начин, пошто се више од 90 одсто потроши у домаћинствима произвођача, док Срби чак 98 одсто свог рода продају у иностранству. Највећи увозници у прошлој години били су Немачка (60.000 тона) и САД (30.000), а Немци су убедљиво водећи потрошачи овог воћа у свету, са 793 грама по становнику годишње.

Висока цена малине у прошлогодишњем откупу навела је бројне воћаре у Србији да засаде нове плантаже.

Али, без обзира на дугогодишњу водећу позицију на светском тржишту смрзнутих плодова, ситуација у српским малиногорјима није нимало ружичаста – напомиње Лепосавић.

Наређао је четири разлога за то. Неконтролисани увоз и производња зараженог садног материјала довели су до пропадања дела плантажа. Једнако погубна јесте препуштеност произвођача продавцима хемије и минералних ђубрива па по „нижој цени” добијају препарате и хранива који су испод сваког стандарда.

Многи узорни малинари, слушајући такве мутиводе, упропастили су засаде. Трећи разлог је мали број стручњака на терену, а четврти лоша противградна заштита.

– Упркос свему, српска малина има перспективу. То доказују и примери великог произвођача Миломира Стојића из Миросаљаца који малину, гаји на површини од око 5 хектара, и Света Караклајића из Буковице код Ивањице, који има 11 ари што је типично за наше услове. Годинама, они постижу приносе од преко 30 тона малине врхунског квалитета по хектару, чиме се не могу подичити произвођачи из других делова света – наводи наш саговорник.

Чачански Институт објавио је ових дана друго издање књиге „Савремена производња малине”, из пера професора др Светислава Петровић и Александра Лепосавића. Аутори су израчунали да је за подизање једног хектара малине, сорте виламет, у западној Србији данас потребан 13.791 евро. Обухваћене су, прецизно у цент, 33 расходне ставке подељене у три групе: трошкови материјала (9.459 евра), услуге (1.710) и радна снага (2.622).

Направили су, такође, калкулацију за овогодишњи род, предвидевши пет врста трошкова. То су издаци за материјал, ђубрива и пестициде (1.356 евра), превоз ђубрива, култивирање, прскање (1.130), радну снагу (6.580), амортизацију (1.377) и непредвиђене трошкове (500). Укупни расходи, тако, достижу 10.943 евра, док вредност производње, уз принос од десет тона по хектару и цену од 1,40 евра, износи 14.000 евра. Ова рачуница предсказује добит од 3.057. евра по хектару или 21,8 одсто вредности производње.

Г. Оташевић