Нови министар пољопривреде Саша Драгин започео је своје „министровање” заштитом паора и прозивањем млинара за монопол у откупу пшенице. По његовој оцени цену хлебног жита на домаћем тржишту одређује договор неколицине откупљивача. „Цена би требало да се формира на основу понуде и тражње, а не да петоро људи седну за сто и ту цену договоре”, пренеле су агенције изјаву Саше Драгина.

Нови министар пољопривреде у свом ставу није нимало оригиналан. Пре две године тадашњи министар истог ресора Горан Живков изрекао је оптужбе о монополу на рачун удружења „Житовојводина” које окупља највеће млинове у Србији. Антимонополска комисија се тиме позабавила, а резултат је био њихов закључак да у откупу пшенице нема монопола.

Став министра Драгина је несумњиво произишао након пада цене хлебног жита на тржишту и разочарења паора. Прву откупљену пшеницу млинари су плаћали 15 и 16 динара по килограму, а у последњих недељу дана ратари не могу да добију више од 14 динара по килограму. Пшеница до пред жетву коштала је 20 динара по килограму, а почетком ове године и 24 динара по килограму. Због раста цена на светском тржишту од прошле жетве био је забрањен извоз пшенице, а забрана је укинута пред жетву због наговештаја заиста сјајног рода хлебног жита који се мери на више од два милиона тона, уз рекордне приносе по хектару. Тржиште је одреаговало и велика понуда хлебног жита повукла је цену надоле. Слична ситуација је и у нашем окружењу па се тако жито у Мађарској плаћа 13, а у Румунији око 11 динара по килограму. Стручњаци оклевају у проценама даљег формирања цене код нас, али кажу да нема разлога да се и наша пшеница не приближи том нивоу, јер ми нисмо изоловани од остатка света.

Директор „Житовојводине” Сима Матић понавља да то удружење има 30 чланова, а да је у Србији регистровано 430 млинова тако да не може бити говора о томе да се толики број играча на тржишту договорио.

– Нови министар ме је разочарао јер сам очекивао да има више маште, а не само да рециклира ставове бившег. Драгин је раније наговештаваo да би паорима пшеница требало да се плати по 20 динара, а оваквим иступима он само жели да сакрије то да држава нема политику за пшеницу. Ко држави брани да купи веће количине и тако заустави пад цене, каже Сима Матић додајући да се оваквом причом само купује време, а буџет чува од трошка куповине хлебног жита.

Један од највећих купаца пшенице на тржишту је свакако „Јупоинт” Зорана Дракулића који има три велика млина. Директор њиховог аграра Мирослав Дебељачки понавља да у ситуацији када на тржишту послује неколико стотина млинова не може бити монопола у откупу.

– Како смо ми то монополисти када смо пшеницу платили по вишој цени него што је у окружењу. Проблем је што држава и Драгин немају решење за вишак који притиска ово тржиште. Министар је, подсећам, ратарима саветовао да пшеницу не продају, да је чувају јер ће цена расти, а она пада. Колико се ми тржишно понашамо показаћу на примеру куповине пшенице почетком године, „на зелено”. Због најмање сетве у историји и због цене више од 300 евра по тони на домаћем тржишту у јануару смо „на зелено” пшеницу платили 18,5 динара по килограму и сада смо на чистом губитку – каже директор аграра „Јупоинта”.

Директор Фонда за жита Вукосав Саковић каже да покушаја договарања има и код нас, као и у свету, али они дугорочно не могу да дају резултата. И на Чикашкој берзи „пуштају се пробни балони”, каже овај стручњак.

– Наш проблем је вишак од чак 800.000 тона пшенице. Зашто би неки млин куповао робу унапред, узимао кредит и плаћао камату, плус складиштење робе када зна да ће у сваком тренутку моћи да је купи на тржишту и по повољнијој цени по закону понуде и тражње – каже Саковић.

У Србији сада има правих земљопоседника који пшеницу сеју на великим површинама. Један такав произвођач који ју је посејао, на пример, на 6.000 хектара с добрим приносом од 6,5 тона по хектару добио је чак 40.000 тона хлебног жита. Та количина је за њеног власника обртни капитал који мора да прода да би дошао до обртних средстава. Пшеницу он прво нуди по 15 динара, а ако не добије спушта цену својој роби на 14 динара по килограму. Не ради се ту о монополу, већ о чистом профиту, а земљопоседник и паор с неколико десетина тона нису у истој позицији, закључује наш саговорник.

– Ратари немају удружење које би штитило њихове интересе и тешко да сами могу да га формирају. За озбиљно удружење потребно је да држава стане иза њега као што је то случај са америчким удружењем житара иза кога директно стоји америчко министарство пољопривреде. У нашим приликама кључ за решење проблема држи држава која може да купи веће количине тржног вишка, као и да подстакне извоз субвенцијама јер је наша цена виша него у окружењу. То што смо ми скупљи од других резултат је заштите нашег тржишта с царином на пшеницу од 30 одсто па се зато цена код нас формирала на већем нивоу него код комшија, каже директор Фонда за жита.