Na putu približavanja ka Evropskoj uniji, Srbija treba da obavi obilje različitih pripremnih poslova, ali i da u svoj ekonomsko-pravni sistem uvede i neka zanimanja bez kojih je delovanje njene privrede, pa i države, u toj velikoj porodici zemalja, gotovo nezamislivo.

Jedno od njih je, o čemu je „Politika” već pisala početkom ove godine ali iz sasvim drugog ugla, posao poreskog savetnika.

Reč je, u najkraćem, o stručnim ljudima koji svoje klijente, najčešće menadžere i vlasnike preduzeća, savetuju kako da plate sve što se mora, ali da država ne bude zakinuta.

Ti ljudi, dakle, nisu činovnici poreske uprave, iako rade i za njen interes, već stručnjaci koji preduzećima pomažu da uredno i zakonski plaćaju poreske obaveze, ali ni dinar više od onog što je propisano.

U Srbiji već ima takvih stručnjaka, u pojedinim revizorskim i konsultantskim kućama, ali njihov opis posla, delovanje, ovlašćenja, organizovanje, licenciranje... i sve ostalo što je u vezi s njihovim radom ne prati odgovarajući zakon. U tom nimalo lakom, gotovo pionirskom poslu, bar za nas, jer je reč o potpuno novom zanimanju, već mesecima Ministarstvu finansija i Poreskoj upravi pomaže nekoliko stručnjaka iz nemačke Organizacije za tehničku saradnju (GTZ).

Cilj je, kaže, za naše novine direktor projekta Podrška reformi finansijske administracije Srbije Jerg Horstmejer da se što brže i bezbolnije reformiše i harmonizuje naš finansijski sistem na putu ka EU. Naročito Poreska uprava. Šta je, dakle, neposredan zadatak?

Da Srbija, po ugledu na najbolju nemačku praksu, a potom i cele EU, jer je i ta velika zemlja morala svoje nacionalne poreske i druge propise da prilagođava EU, u pretpristupnim godinama uradi sve ono što bi olakšalo naplatu izvornih prihoda države i smanjilo evaziju (utaju) poreza, odnosno rad na crno.

Ta saradnja se odvija, prema rečima Horstmejera, na dva koloseka. Jedan je, viši oblik, reforma propisa i uvođenje savremenih zakonskih rešenja EU kod nas, a drugi je gotovo praktičan – neposredan rad sa našim poreskim stručnjacima. Obučiti ih kako i na najbolji način da naplate, recimo, PDV, akcize ili poreze na dohodak, odnosno profit privrednih društava. Sve države ovog sveta, pa i Srbija, žive od poreza i njihov je zadatak da taj prihod naplate, ali nije svejedno kako i na koji način.

Upravo u tom domenu, Horstmejer vidi mesto i ulogu svoje organizacije – da uz saradnju s našim stručnjacima iz Ministarstva finansija i Poreske uprave pripremi radni tekst propisa o poreskom savetovanju, sa pravilnikom o radu tih stručnjaka, ali i statut njihove komore. Dakle, sve ono bez čega se jedna tako važna profesija ne može uvesti u sistem. Taj posao je priveden kraju. Svi dokumenti su predati vladi i sada je na njoj i njenim stručnim telima da ih dobro „pročešljaju” i upute u dalju skupštinsku proceduru. Kada će to biti? Poželjno je što pre, smatra Horstmejer, ali on ne bi bio nezadovoljan ako bi celokupna procedura usvajanja seta tih propisa bila okončana bar do kraja ove godine.

Zbog čega?

Uvođenje jedne takve profesije, koja je veoma slična onome kako rade advokati, revizori ili notari, ne može valjano da se obavi za nekoliko meseci. Potrebne su i godine. Dosadašnje iskustvo GTZ u bivšim socijalističkim zemljama, od kojih su neke u EU, upućuje na to da je za „ustoličavanje” poreskih savetnika potrebno bar godinu do dve. Nemačkoj je, na primer, za uvođenje poreskih savetnika u područje bivše DDR, posle ujedinjenja 1989, trebalo svega šest meseci. Mnogo toga zavisi, kaže, od želje i volje samih ljudi koji su zainteresovani za taj poziv.

To uglavnom mogu biti svršeni pravnici i ekonomisti, ali svi moraju proći specijalističke studije i obuke. Ispiti bi se polagali pred komisijom Ministarstva finansija, od kojeg bi se dobijale i licence za rad. I još jedan uslov – poreski savetnici mogu biti samo ljudi čija su ljudska i profesionalna svest i savest uvek iznad svake „mutne radnje”. Posao savetnika nije da „uči” klijenta kako da prevari državu, već da joj ne plati ni dinar više od onoga što mora.

Prema proceni našeg sagovornika, Srbiji odnosno njenoj državi i privredi, ovolikoj i ovakvoj kakva jeste, ne treba više od hiljadu do hiljadu i po poreskih savetnika, ali, dodaje, oni nikada ne rade sve sami. Potrebna su im uvek dva, tri pa i četiri saradnika. A, to već nije zanemarljiv broj za novu zaposlenost.

-----------------------------------------------------------

Siva ekonomija

Horstmejeru je veoma poznato da Srbija decenijama ima veoma razgranatu sivu ekonomiju u gotovo svim porama privrednog života, kojom se „valjalo” i do 40 odsto BDP-a. On upravo u budućoj ulozi poreskih savetnika vidi šansu da se ta „siva” ili „crna” zona privređivanja prevede u „belu”, ali to neće ići ni brzo ni lako. Na pitanje kako u tom pogledu stoji Nemačka, Horstmejer, uz sve razumljive ograde u proceni, kaže da se procenat sive ekonomije u Nemačkoj kreće između 10 i 15 odsto BDP-a. A to je mnogo para – između 230 i 260 milijardi evra. Zahvatiti samo desetak procenata od te sume, bio bi veliki uspeh za svakog šefa poreske službe, kaže na kraju razgovora naš sagovornik.

Slobodan Kostić