На путу приближавања ка Европској унији, Србија треба да обави обиље различитих припремних послова, али и да у свој економско-правни систем уведе и нека занимања без којих је деловање њене привреде, па и државе, у тој великој породици земаља, готово незамисливо.

Једно од њих је, о чему је „Политика” већ писала почетком ове године али из сасвим другог угла, посао пореског саветника.

Реч је, у најкраћем, о стручним људима који своје клијенте, најчешће менаџере и власнике предузећа, саветују како да плате све што се мора, али да држава не буде закинута.

Ти људи, дакле, нису чиновници пореске управе, иако раде и за њен интерес, већ стручњаци који предузећима помажу да уредно и законски плаћају пореске обавезе, али ни динар више од оног што је прописано.

У Србији већ има таквих стручњака, у појединим ревизорским и консултантским кућама, али њихов опис посла, деловање, овлашћења, организовање, лиценцирање... и све остало што је у вези с њиховим радом не прати одговарајући закон. У том нимало лаком, готово пионирском послу, бар за нас, јер је реч о потпуно новом занимању, већ месецима Министарству финансија и Пореској управи помаже неколико стручњака из немачке Организације за техничку сарадњу (ГТЗ).

Циљ је, каже, за наше новине директор пројекта Подршка реформи финансијске администрације Србије Јерг Хорстмејер да се што брже и безболније реформише и хармонизује наш финансијски систем на путу ка ЕУ. Нарочито Пореска управа. Шта је, дакле, непосредан задатак?

Да Србија, по угледу на најбољу немачку праксу, а потом и целе ЕУ, јер је и та велика земља морала своје националне пореске и друге прописе да прилагођава ЕУ, у претприступним годинама уради све оно што би олакшало наплату изворних прихода државе и смањило евазију (утају) пореза, односно рад на црно.

Та сарадња се одвија, према речима Хорстмејера, на два колосека. Један је, виши облик, реформа прописа и увођење савремених законских решења ЕУ код нас, а други је готово практичан – непосредан рад са нашим пореским стручњацима. Обучити их како и на најбољи начин да наплате, рецимо, ПДВ, акцизе или порезе на доходак, односно профит привредних друштава. Све државе овог света, па и Србија, живе од пореза и њихов је задатак да тај приход наплате, али није свеједно како и на који начин.

Управо у том домену, Хорстмејер види место и улогу своје организације – да уз сарадњу с нашим стручњацима из Министарства финансија и Пореске управе припреми радни текст прописа о пореском саветовању, са правилником о раду тих стручњака, али и статут њихове коморе. Дакле, све оно без чега се једна тако важна професија не може увести у систем. Тај посао је приведен крају. Сви документи су предати влади и сада је на њој и њеним стручним телима да их добро „прочешљају” и упуте у даљу скупштинску процедуру. Када ће то бити? Пожељно је што пре, сматра Хорстмејер, али он не би био незадовољан ако би целокупна процедура усвајања сета тих прописа била окончана бар до краја ове године.

Због чега?

Увођење једне такве професије, која је веома слична ономе како раде адвокати, ревизори или нотари, не може ваљано да се обави за неколико месеци. Потребне су и године. Досадашње искуство ГТЗ у бившим социјалистичким земљама, од којих су неке у ЕУ, упућује на то да је за „устоличавање” пореских саветника потребно бар годину до две. Немачкој је, на пример, за увођење пореских саветника у подручје бивше ДДР, после уједињења 1989, требало свега шест месеци. Много тога зависи, каже, од жеље и воље самих људи који су заинтересовани за тај позив.

То углавном могу бити свршени правници и економисти, али сви морају проћи специјалистичке студије и обуке. Испити би се полагали пред комисијом Министарства финансија, од којег би се добијале и лиценце за рад. И још један услов – порески саветници могу бити само људи чија су људска и професионална свест и савест увек изнад сваке „мутне радње”. Посао саветника није да „учи” клијента како да превари државу, већ да јој не плати ни динар више од онога што мора.

Према процени нашег саговорника, Србији односно њеној држави и привреди, оволикој и оваквој каква јесте, не треба више од хиљаду до хиљаду и по пореских саветника, али, додаје, они никада не раде све сами. Потребна су им увек два, три па и четири сарадника. А, то већ није занемарљив број за нову запосленост.

-----------------------------------------------------------

Сива економија

Хорстмејеру је веома познато да Србија деценијама има веома разгранату сиву економију у готово свим порама привредног живота, којом се „ваљало” и до 40 одсто БДП-а. Он управо у будућој улози пореских саветника види шансу да се та „сива” или „црна” зона привређивања преведе у „белу”, али то неће ићи ни брзо ни лако. На питање како у том погледу стоји Немачка, Хорстмејер, уз све разумљиве ограде у процени, каже да се проценат сиве економије у Немачкој креће између 10 и 15 одсто БДП-а. А то је много пара – између 230 и 260 милијарди евра. Захватити само десетак процената од те суме, био би велики успех за сваког шефа пореске службе, каже на крају разговора наш саговорник.

Слободан Костић