Државна и друштвена земља Пољопривредно-индустријског комбината „Земун” прелазила је спретним махинацијама и суптилном корупцијом у приватно власништво. За сада је немогуће утврдити колико је земље прешло у руке спретних приватника и „пословних” људи.

Као модел отуђивања земље коришћен је „бартер” систем – пошто није имао новца да купи храну за стоку, ђубриво или механизацију ПИК „Земун” је све те „потрепштине” плаћао хектарима земље. Те парцеле су касније препродаване и на крају ланца последњи власник појавио се као „савесни купац”, чиме су заметнути сви трагови малверзација.

Крајем 2007. године Окружни суд у Београду покренуо је истрагу против шесторице осумњичених за злоупотребе у ПИК „Земун”: бивших руководилаца предузећа Милорада Ђокића, Рајка Мандића, Дејана Крањчевића, Лазара Ружичића, власник силоса „Јаково“ Ђорђа Божића и судског вештака Петра Мунћана. Суд их је теретио да су од 2002. до 2006. године, на основу фалсификованих одлука и без сагласности државних органа, противправно продали 300 хектара земљишта ПИК „Земун”, којем су умањили стварну вредност за више од пет милијарди динара. Ово земљиште се налази непосредно уз аутопут Београд – Нови Сад, где се гради заобилазница аутопута око Београда.

Годину и по дана касније (мај 2009) јавност је сазнала да је група ухапшених на тој трансакцији зарадила око петнаест милиона евра које су окривљени уложили у приватна предузећа и некретнине. Државни органи најавили су да ће тај новац стечен криминалним радњама бити одузет, а бачено је и мало више светла на модел отуђивања земље.

Истрага је утврдила да су председник Управног одбора ПИК „Земун” Лазар Ружић, директори Милорад Ђокић, Рајко Мандић и Дејан Крњчевић на наговор власника фирме „Георгеленда” Ђорђа Божића, злоупотребом службеног положаја, отуђили 33,6 хектара пољопривредног земљишта ПИК „Земун”. Они су то земљиште 31. јануара 2002. продали Божићу (који је знао да ће оно бити преименовано у градско-грађевинско земљиште) за само 36 милиона динара. Божић се терети да је тако зарадио чак 1,3 милијарде динара.

Руководиоци су оптужени да су такву одлуку донели без сагласности Управног одбора, процене вредности земљишта, јавног оглашавања и прикупљања понуда, а нису ни извршили разграничење између друштвеног и државног земљишта. Они су сачинили лажну документацију на основу које се Божић 10. фебруара 2004. укњижио као власник грађевинског земљишта.

Ђорђе Божић продао је 30 одсто „Георгеленда” предузећу „Euro mall” за више од пет милиона евра. Та компанија је потом, 25. децембра 2006, за додатних 20,5 милиона евра преузела потпуно власништво над „Георгелендом”. Предузеће „Euro mall” је регистровано у Београду у једној адвокатској канцеларији у Лепеничкој број 7. а оснивач тог предузећа је фирма „Zemun development aktiengesellschaft” из Лихтенштајна. Фирме „Георгеленд” и „Силос Јаково” Божић је регистровао истог дана (14. марта 2006. године) са 500 евра новчаног капитала и 16.861.097 евра неновчаног капитал (за прву фирму) плус 849.256 евра (за силос).

Бивши председник Управног одбора и адвокат ПИК „Земун” Небојша Авлијаш (заједно с Крњчевићем) уз помоћ оптуженог судског вештака Петра Мунћана прибавио је корист предузећу „Силос Јаково” тако што су склопили уговор о финансирању пољопривредне производње. Уговором је утврђено да ће ПИК „Земун” дати менице „Силос Јакову”, али уколико менице не могу да се реализују (рецимо, због блокаде рачуна) то предузеће добија „право трајног коришћења земљишта ПИК ’Земун’”. Божић је на основу тог уговора, преко свог адвоката 10. априла 2006. у Четвртом општинском суду у Београду укњижио пленидбу 210 хектара пољопривредног земљишта ПИК „Земун”. Судски вештак Петар Мунћан проценио је да земљиште вреди око 130 милиона динара, иако је касније Пореска управа Земуна утврдила да земљиште вреди – 2,1 милијарду динара. Та је продаја, ипак, спречена кад је уз помоћ полиције у ПИК „Земун” ушло ново руководство.

Авлијаш и Крњчевић су направили „дил” и с власницима приватног предузећа „Хана” (Весна и Шпиро Јанковић) којим су се обавезали да ће предузећу „Хана” уступити 15 хектара земљишта уколико не плате наручену робу у вредности од два и по милиона динара. Јанковићи су такође оптужени да су знали да ће то земљиште постати грађевинско и да су махинацијама 10. октобра 2005. стекли – преко осам милиона динара.

Одговорност за овакве трансакције несумњиво сноси Агенција за приватизацију без чије сагласности није смео да се обави ниједан овакав посао, али многи познаваоци прилика у овом бизнису упиру прстом у Земљишно-књижно одељење Четвртог општинског суда у Београду као кључну карику у ланцу отуђивања земље.

То одељење Четвртог општинског суда није смело да укњижи земљишне парцеле на нове власнике без сагласности Агенције за приватизацију. Чак је приватизациони саветник ПИК „Земун” неколико пута писмену упозорио Четврти општински суд на ту обавезу.

На питања да ли је било укњижавања по таквим уговорима и да ли је тражена сагласност Агенције за приватизацију „Политици” је у Четвртом општинском суду речено „да су уговори били апсолутно ваљани за књижење, да су то половином октобра 2007. године истражили инспектори из градског СУП-а и да земљишно-књижни судија није компетентан да проверава ваљаност уговора”.

Што се тиче сагласности Агенције, у Четвртом суду кажу да не знају „када је суд морао да има дозволу Агенције за приватизацију” и наглашавају да „то тада није било потребно. То што је било друштвена својина, то се могло књижити до средине 2006. године”.

Из суда наглашавају да су тада од Министарства пољопривреде добили наредбу „да ништа од друштвене својине не књижи и од тада се није књижило ништа што је друштвена својина ПИК-а”.

У Четвртом општинском суду указују на један веома занимљив детаљ, који би у даљем истраживању надлежних државних органа могао да има посебан значај. Наиме, проблем је био у томе што „захтев Министарства за пољопривреду није био потпун јер у њему није било наведено које су парцеле у питању. Суд је 2006. године одбио такав захтев Министарства и проследио републичком јавном правобраниоцу, као правном заступнику Министарства. Правобранилац је, међутим, суду вратио решење, уз образложење да он и није имао никакав захтев према суду и да му то не треба. Суд је то решење којим одбија захтев годину дана покушавао да достави правобраниоцу. Кад га је он на крају примио, није се жалио и то је тако прошло”, објашњено је „Политици” у Четвртом општинском суду.

У тај суду крајем прошле године дошли су представници Агенције за приватизацију и Министарства за пољопривреду тражећи документацију у оквиру припрема за аукција ПИК „Земун” која је била планирана за март 2009. године. Шта се даље догађало, у суду нико не зна.

Весна Милојевић, портпарол Четвртог општинског суда и бивша начелница Земљишно-књижног одељења, могла је за јавност да саопшти само следеће:

– Министарство пољопривреде поднело је овом суду предлог да се земљиште ПИК „Земун” преведе из друштвене у државну својину. Тај поступак је у току пред Земљишно-књижним одељењем Четвртог општинског суда у Београду.

(Сутра: Ко је све био корумпиран)