Сања Новаковић (27) свако јутро се буди у седам сати и с Бановог брда одлази на други крај града јер у Новом Београду ради као продавачица у омањој радњи. Њена другарица Ирена, за разлику од ње, преспава цео дан јер радно време ове девојке почиње у 11 сати увече. У кладионици из краја, где је већ неколико месеци запослена као шанкерица, Ирена радно време завршава свега неколико сати пре него што њена сестра од тетке Даница, с којом дели гарсоњеру на Звездари, с гомилом торби, крене пут Булевара краља Александра где последњих неколико година продаје кинеску робу. Иако се смене ове три другарице уопште не поклапају, а њихове професије ни по чему нису сличне, гледано очима статистичара, све три могу да се сврстају у исту групу запослених. Ни Сања, ни Даница, ни Ирена немају ни дана уписаног стажа у радној књижици и убрајају се у 600.000 оних радника који су ухлебљење нашли у „сивој економији”.

Према подацима економисте Јурија Бајеца, економског саветника премијера Мирка Цветковића, на укупан број запослених од око два милиона људи додају се и они који раде на црно, што у процентима износи 23,6 одсто. Подаци Националне службе за запошљавање много су оптимистичнији од оних које је изнео економски саветник премијера. Како је раније истицао Владимир Илић, директор Националне службе за запошљавање, у Србији 200.000 до 300.000 људи ради у „сивој зони”. Јуриј Бајец објашњава да се ове две бројке у највећој мери разликују због методологије прикупљања података.

– Када је реч о анкети о радној снази, на основу које су статистичари и дошли до бројке од 600.000, свако ко је за новац радио неки посао, па макар и неколико дана у месецу, рачуна се као неко ко ради у црној зони – објашњава Бајец.

Као један од начина за решавање овог проблема у јавности је често могао да се чује предлог да држава стимулише предузетнике да легализују своја предузећа, а за узврат да их у прве три године ослободи пореза како би стекли почетни капитал. Такође, предлагало се и да се уведе пропис да ће пореза бити ослобођен свако ко, као предузетник, осим себе запосли бар још једну незапослену особу. Економиста Данило Шуковић, директор Центра за економска истраживања у Институту друштвених наука, признаје да је прилично песимистичан када је реч о решавању овог проблема.

– Лако је појединим државним званичницима да кажу како би увођење сиве економије у легалне токове решило многе проблеме када је реч о приходној страни државне касе. Међутим, министри морају да имају у виду да је рад на црно у извесном смислу и социјални вентил јер људи морају некако да се сналазе и да траже начин да преживе у ситуацији када свакодневно остају без посла. Не могу да цркну. Све док држава не обезбеди начин за покретање малог бизниса, овај проблем ће бити део наше свакодневице – уверен је Шуковић.

Светлана Вукомановић, из Центра за демократију, који управо ових дана покреће пројекат који се односи на проблеме оних грађана Србије који плату зарађују у сивој зони економије, истиче да у овој организацији у последње време лобирају да се измени Закон о раду.

– Наш предлог је да се у Закон о раду унесе обавеза да је послодавац дужан да уговоре о раду запослених држи или у седишту делатности или код надлежног државног органа. Једино на тај начин инспектори рада на терену могу да провере да ли одређена фирма крши закон. Јер, пракса показује да је најчешћи одговор послодаваца кад инспектор затражи да прочешља уговоре да се они „тренутно налазе код адвоката”. Кад инспектори поново дођу онда газда покаже антидатиран уговор и тако се цео поступак контроле обесмишљава – тврди Вукомановићева.

По слову закона, послодавац је дужан да уговоре о раду држи у седишту делатности само у два случаја: ако је у питању рад од куће или рад код куће (кућне помоћнице или беби ситерке на пример).

– Свега један проценат уговора о раду односи се на оваква занимања. Изменама Закона о раду и уношењем ове обавезе буквално преко ноћи би могао да се реши проблем сиве економије. Такође, предложићемо и да постане обавеза послодавца да води евиденцију о дужини радног времена, што је најновији облик експлоатације запослених. Тренутно нема начина да инспектори на терену установе да радници у некој банци или фирми раде прековремено и да им тај рад није плаћен. Увођењем система обавезних картица или неким другим начином евиденције стало би се на пут овом проблему – уверена је Вукомановићева.

У овдашњим синдикатима истичу да, без обзира на то што је бројка од 600.000 људи који раде у сивој зони алармантна, како се криза захуктава тако ће их бити све више.

– Бојим се да ћемо ускоро имати више радника „на црно”, него „на бело” – песимистична је Ранка Савић, председница Асоцијације слободних и независних синдиката. – Области које се по томе највише истичу су грађевинарство и текстилна индустрија, али и медијске куће. Са сигурношћу смем да тврдим да нема области у привреди у којој нема оваквих проблема и, нажалост, биће их још више јер је светска финансијска криза нама дошла као одличан изговор за оправдавање свих пропуста. Можемо ми годинама да расправљамо о овом проблему, али док се послодавцима не олакша и док држава не смањи неке намете ништа се у овој облати неће променити. Само ће бити још горе – уверена је наша саговорница.

Она додаје да све док на тржишту постоји толики број незапослених и док влада толика јагма за радним местом, биће и оних запослених којима је газдарица „сива економија”.

А од крупних капиталиста, према њеним речима, по рђавим гласовима, када је реч о пријави запослених, нарочито се издваја Предраг Ранковић Пецони, власник компаније „Инвеј”. Чим је криза почела он је отпустио неколико стотина старијих радника и запослио младе људе преко омладинских и студентских задруга.

Овај контроверзни бизнисмен „досије” има и у Синдикату „Независност”. Готово у свим фабрика које су у његовом власништву, почевши од уљара у Војводини, преко новосадског „Албуса”, до београдског „Старог града”, нарочито смедеревског „Милана Благојевића”, али и крушевачког „Рубина”, Пецонија као газду прати рђав глас.

Аница Николић