Може ли држава да утврди и казни одговорне за вишегодишње преваре при куповини станова, чијих жртава има око 20.000, као што је то ефикасно демонстрирала при заштити туриста који су летовали у Египту преко туристичке агенције „Конте”?

Надлежни тврде да је туристичку агенцију било лако позвати на одговорност јер је у надлежности само једног министарства – трговине, а да мућке са становима тек сада покушава да спречи увођењем контроле купопродајних уговора и личне карте инвеститора. Уз признање да је криминал у трговини становима дуго био запостављен. Тек је завршен нацрт закона о промету непокретности, уводи се регистар инвеститора и контрола закључених уговора.

За десетак дана Министарство за просторно планирање сачиниће правилник о регистру инвеститора. У њему ће бити пописани градитељи у свим општинама, а увидом у базу података купци ће моћи да сазнају је ли инвеститор ликвидан, да ли се против њега води неки судски спор, јесу ли урбанистичка и грађевинска инспекција имале примедбе на његов досадашњи рад. На основу овога будући купци станова стећи ће слику о ономе од кога купују некретнину.

До 1. јануара ове године у судовима није било јединствене базе података о закљученим уговорима и о продатим становима, што значи да је неколико купаца истог стана то могло да учини у било ком суду а да не знају да ли је њихова непокретност већ продата. Да би се стало на крај вишеструким продајама станова, Министарство правде је начинило први корак увођењем софтвера који за сада функционише само у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу. Такав систем, најављују из овог министарства, до краја августа биће уведен у све основне судове у Србији и аутоматски ће бити могуће проверити да ли је један исти стан предмет више купопродајних уговора. Јер софтвер код другог покушаја овере препозна адресу, име купца и продавца и издаје се налог за обустављање поступка.  

Александра Дамњановић-Петровић, помоћница министра за просторно планирање, каже да је то министарство подржало правосуђе при увођењу контроле овере купопродајних уговора, али оно само није надлежно да спроводи било какве мере.

– То је важан корак и мислим да у будућности више неће бити вишеструких куповина станова. Досадашње преваре су процесуиране и свака од њих је у некој фази поступка – каже помоћница министра.

Она напомиње да се продаја у сивој фази не може спречити јер њу признају и Закон о преносу апсолутних права, као и будући закон о промету непокретности. Како држава нема механизме да спречи злоупотребе, купцима станова у сивој фази преостаје једино да сами провере коме дају новац како не би доживели судбину више од 1.000 преварених само у насељу „Филмски град” и у Јужном булевару у Београду и још ко зна колико на бројним локацијама широм Србије.

Никаква контрола до сада није била могућа јер су на тржиште деведесетих година прошлог века улетели разни предузимачи без претходног искуства у грађевини који су хтели да подизањем станова на брзину обрну велики новац. Многи од њих се нису ни регистровали већ су радили као физичка лица. И они који су отворили фирме ушли су у посао са минималним улозима. Локације су тада могли добити јефтино од општина или склапањем уговора са приватним корисницима земљишта, који су велике парцеле са својим дотрајалим кућицама давали у замену за станове у зградама које је требало да буду подигнуте на том месту. Градњу би потом финансирали сами купци плаћањем станова унапред. Новопечени „неимари” избегавали су да, као на нормалним тржиштима, узимају кредите од банака и раде под задужењем с тим капиталом. Своја средства нису морали да дају ни предузећима која су имала оперативу за извођење радова већ би се са њима, као и са корисницима земљишта, пребијали уделом у изграђеним квадратима.

Тако се све одвијало ван институција и без могућности за надзор. Инвеститори и извођачи радова, послујући на међусобну компензацију, нису ризиковали сопствене паре већ једино животне уштеђевине купаца станова, који би извисили када би се они којима су поверили свој новац посвађали око поделе квадрата. Предузимачи практично нису рескирали чак ни своју слободу пошто им је полиција веома тешко улазила у траг зато што су отварали више фирми и пријављивали боравак на разним адресама. Зато је већина њих успешно избегавала чак и саслушање, камоли затвор.

У таквим околностима купцима станова је искључиво срећа могла да помогне. Јер не само да држава није имала надзор над грађевинцима који продају некретнине у сивој фази него је и готово било неизбежно да се инвеститор, суинвеститор, извођачи и подизвођачи посвађају када треба да размрсе рачун ко шта коме дугује у зградама које још нису ни изграђене. Тешко да није било случајева када сви ти партнери нису ни намеравали да покупе новац купаца и нестану иза паравана нових фирми пре него што заврше станове, већ су се и сами, покушавајући један од другог да „уштину” неки квадрат на ситно, запетљали у пребијању међусобних дугова. Да неко од њих није био претерано похлепан могли су се ограничити на неприметно узајамно поткрадање после кога би сви остали задовољни, па и купци пошто би добили станове. Овако, дешава се да већина учесника тог врзиног кола, осим оних највештијих који испумпају нешто новца на рачун са стране, остане посвађана и са ненамиреним дуговима. Купци прођу најгоре јер остану без стана који су платили а са дуговима родбини, пријатељима и банкама од којих су позајмили новац да би се напокон скућили.

М. У. А. – В. В. – Д. М.