Negotin – Posle višegodišnje agonije, nekadašnji prahovski hemijski gigant na Dunavu kod Negotina – svojevremeno uzdanica borskog kombinata i jugoslovenske poljoprivrede – s velikim optimizmom dočekao je pre dve godine najzad okončanu privatizaciju. Ali, još nije onako kako su to ugledna grčka kompanija „Neohimikis” i njen američki investitor „Karlajl grupa” očekivali i obećavali.

Prahovski direktor Miša Bulajić poriče „glasine” da se u Prahovu dugo ništa ne radi (ni u hemijskom kompleksu, ni u velikoj dunavskoj luci, ni u rečnom brodarstvu „Krajina”), ali istina je da „Prahovo” više ne proizvodi ni deseti deo nekadašnje proizvodnje đubriva, a sve su veće zalihe i sumporne kiseline u Kombinatu bakra „Bor”, koju Prahovljani ne mogu da preuzmu.

„Prahovo” radi smanjenim kapacitetom u odnosu na optimalni, u skladu sa potrebama i zahtevima kupaca. Godišnji obim proizvodnje je na nivou pre privatizacije. Proizvode se mineralna đubriva, aditivi za stočnu hranu, sirovine za deterdžente. Poslovnih aktivnosti ima i u luci, na pretovaru raznih vrsta robe.

Tako je koncizno odgovorio direktor Miša Bulajić na naše pitanje da li i koliko „Prahovo” radi. On veruje da taj kompleks može imati lepu budućnost – sa proizvodnjom kvalitetnog i jeftinog đubriva, ali da je „neophodno i razumevanje državnih struktura za sveukupnu situaciju”.

Dobro je, veli Bulajić, što i dalje može da se računa na sigurnu sumpornu kiselinu iz Bora i moguću eksploataciju domaćih fosfata iz Lisine kod Bosilegrada. Tako bi se znatno smanjio uvoz sirovih fosfata, a mogao bi se povećati izvoz. 

A kada je u julu 2007. objavljeno da je dobrostojeća grčka kompanija kupila „Prahovo”, stigla su i optimistička obećanja da će ubrzo sve opet biti kao što je bilo. Zato što, govorilo se, taj hemijski kompleks ima izuzetnu perspektivu: i zbog tradicije, i zbog osigurane sirovine iz Bora, kao i izuzetnog položaja i jeftinog rečnog transporta.

Danas, dve godine kasnije, „Prahovo” ima samo 650 zaposlenih, i gotovo prazne lučke dokove i malo uposlene brodove. Zaposlene najviše raduje što su plate redovne i nešto uvećane, u skladu sa privatizacionim sporazumom sa sindikatom. Ali, ništa od obećane investicije vredne 20 miliona evra. Kupci su zakukali kako ih je svetska kriza teško pogodila i kako imaju nevolja zbog starih dugova „Prahova”, pa je Agencija za privatizaciju dozvolila da obećano ulaganje u obnovu tog kompleksa „rastegnu” za još pet godina.

A dotle će najveći srpski proizvođač đubriva tavoriti, a seljaci će se i dalje snabdevati đubrivom iz uvoza. Božin Jovanović, dugogodišnji direktor borskog Kombinata bakra, koji je svojim kapitalom gradio „Prahovo”, kaže da se država neodgovorno odnosi prema „Prahovu”. Kako može da bude svejedno odgovornima što srpski agrar nema dovoljno đubriva i što se u Boru gomilaju zalihe sumporne kiseline. I što je ima i previše, pa otrovni sumpor-dioksid iz borske topionice odlazi u vazduh, jer ne može više da se „hvata” i prerađuje u kiselinu. Nije „Prahovo”, dakle, više ni ekološka, ni agrarna fabrika.

Vlasnici se izgovaraju krizom, a država ćuti. Da li je rešenje da pozove nove vlasnike i ponudi im pomoć (jer je reč o strateški važnoj proizvodnji za državu) ili u raskidu ugovora. Ima mišljenja da je tu strateški važnu kompaniju možda trebalo drugačije privatizovati prepuštanjem pre deset godina još dobro stojećim poljoprivrednim kombinatima.

Stojan Todorović