Када чујете да је „Делта макси” редован и велики купац воћа и поврћа у Болоњи, али не и једини из Србије, или да „Метро” своје хипермаркете снабдева у Будимпешти, питате се имамо ли ми јабуке, грожђе, лук... Одговор је – имамо, али не довољно и на једном месту са гарантованим квалитетом и брзом испоруком. Док Београд не добије савремену велетржницу, на којој ће произвођачи самостално или удружени пласирати робу и на којој ће малопродајне радње, супермаркети, ресторани, болнице за свој новац добијати најбољи квалитет по најнижим ценама – куповаћемо најскупљу храну у Европи. Поређења ради, црвена паприка за зимницу, коју ових дана београдске домаћице купују у великим количинама на Кванташкој пијаци, кошта 65 евроценти, док је у велетржницама Будимпеште и Болоње за 30 до 40 центи јефтинија.

Да би имали умерене цене воћа, поврћа, меса, рибе и цвећа, већина европских градова је себи обезбедила већинско власништво над велетржницама. Циљ им је био да обједине комплетну понуду пољопривредних производа, пруже велики избор и добар квалитет, избегну договарање цена и монополе. Како не би били класични рентијери простора, они за партнере узимају удружења произвођача и трговце, којима је такође у интересу да учествују у одлучивању. Такав модел јавно-приватног партнерства показао се као најуспешнији, јер велетржнице са таквом власничком структуром углавном послују без губитака.

У болоњској велетржници, чији су власници град, са 80 одсто удела, регија Емилија Ромања, Привредна комора, банке, велетрговци и струковна удружења, годишње се прода робе у вредности од око милијарду евра. Профит улажу у даљи развој и градњу нових капацитета за складиштење воћа, поврћа рибе и цвећа, комора за њихово чување и сортирање и паковање.

Дучо Качони, директор ЦААБ велетржнице, објашњава да се дистрибутери који учествују у власничкој структури болоњске велетржнице уговором обавезују да остварену добит улажу у унапређење система и то је вредност њиховог модела раста.

Заједничко улагање и развој велетржнице, при чему је град апсолутни власник земљишта, док власништво над објектима дели са партнерима, показали су се као идеални. Кроз ову велетржницу годишње прође пола милиона тона хране, којом снабдева простор од Балтика до Балкана. Сваког јутра на њеној берзи се појављује 80 фарми, шест задруга и 34 велетрговинска предузећа и формира цене за тај дан које су упола ниже него у малопродаји.

Сличну власничку структуру има и нешто мања регионална велетржница у Чезени, на коју своје воће и поврће доноси 200 локалних произвођача. Њен власник је град, али је управљање препуштено приватној фирми.

Правила пословања су јасна, каже директор Антонио Бјађола. Расподеле профита нема, а сва добит се улаже у развој. Вођење велетржнице је препуштено менаџменту, који се са оснивачем састаје само једном годишње.

Будимпештанска велетржница „Нођбани” има нешто другачији финансијски модел. У њој град има 61 одсто власништва, а остатак дели 39 фирми.

– Прошле године смо поделили осам милиона евра дивиденди. И поред тога што исплаћујемо акционаре, послујемо са добитком. Немамо кредите и сав профит, који је прошле године износио око четири милиона евра, улажемо у развој – каже Тибор Кекеди, директор „Нођбанија”.

Али њен развој далеко спорије напредује него у Италији, у којој нема расподеле дивиденди. Директор „Нођбанија”, који храни три милиона људи, признаје да се са оваквим распоредом снага много теже доносе одлуке. По њему, идеално је да град има 80 одсто удела.

Он каже да 30 одсто робе која се произведе у околини Будимпеште заврши на велетржници. Али сви они који тргују изван ове зоне управљају се према ценама које на дневној бази формирају понуда и тражња на велетржници.

– Велики произвођачи имају прилику да продају робу изван велетржнице, али се мањима више исплати да овде послују и добију кеш. Јер код задруга на исплату чекају до три месеца. Осим тога, предност за произвођаче је и то што само на велетржници могу да продају робу директно хипермаркетима. Када, на пример, „Метро” жели да допуни своју понуду, он купује директно од произвођача – објашњава Кекеди и додаје да је месо на велетржници 40 одсто јефтиније него у малопродаји, док је цена воћа и поврћа нижа за 50 одсто.

„Нођбани” је својим произвођачима омогућио да робу осим у халама продају и на паркингу, са камиона за које свакодневно плаћају улазницу и најам места, што је у Италији незамисливо. Услов за улазак у велетржницу јесте да имају регистровано пољопривредно домаћинство.

– Они нису правили велике резове, већ лагано продају са камиона селе у хале. Ми хоћемо да следимо тај пример. Хрвати су покушали да прекопирају Италијане и нису успели – каже Драган Пушара, директор Градских пијаца Београд, које су са Националном алијансом за локални економски развој новинарима организовале посету велетржницама Мађарске, Италије и Хрватске.

Београдска велетржница, која ће бити подигнута на месту садашњег Кванташа, биће у власништву града, локалних самоуправа из Србије и велетрговаца. По угледу на италијанске, земљиште ће бити градска имовина, а својину над објектима ће делити са велетрговцима.

Корист од велетржнице за крајњег потрошача је јефтинија храна, већи избор и бољи квалитет. Смањење посредника у ланцу значи мање марже и пад цена.

Маријана Авакумовић