Tрагали смо за озбиљном српском компанијом и мислимо да смо је нашли у фирми „Верано”.

Тако је пре неки дан председник Управног одбора сајма „Римини” Лоренцо Кањони похвалио свог партнера у конзорцијуму за куповину Београдског сајма Радомира Живанића.

После грчке Марфин банке с којом је купио Робне куће „Београд”, Живанић је ушао у у партнерство с „Риминијем” да би купио Београдски сајам и тако навукао на себе још већу позорност јавности.

О власнику „Верана” заправо се и не зна много.

За Милију Бабовића, дугогодишњег пословног партнера Радомира Живанића, зна се барем како је почео – отворио је бутик у родном Иванграду (Беранама), проширио је бизнис до Ужица и одатле се пробио до радње у Београду. Какав је улог у капиталу и радном искуству Живанић донео 1991. године када је са Бабовићем основао „Верано групу”, није познато. У његовој званичној биографији наведено је само да је рођен у Београду 1958. године, дипломирао на Правном факултету, оженио се и добио три сина. Говори енглески, италијански и грчки језик.

Први успех „Верана” био је право на ексклузивно заступство „Дизела”, „Риплеја” и осталих познатих светских марки, али су заслуге за то медији приписивали Бабовићу и његовом брату. Још веће постигнуће било је обезбеђивање уговора о заступању „Пежоа”, склопљеног 1996. године. Уз то се тандем Бабовић–Живанић изборио и да буду ексклузивни продавци „гудјер” гума и „еко” моторних уља. Осим тога постали су заступници „Сонија”, „Горења” и „Армала”, купили су пумпу „Циклон” и део акција Нове бањалучке банке.

Новинари нису могли ништа друго осим да спекулишу да ли је Живанићево богатство стечено само у тим пословима. А он се почетком 2000. године привремено преселио у Грчку због, како је рекао, проблема с властима, али никада није објаснио у каквом је сукобу био с њима. Европска унија је сматрала да барем извесно време није био у лошим односима с круговима блиским Слободану Милошевићу, па га је зато уврстила у листу особа непожељних на њеном тлу. Без обзира на то, новинарских текстова о Живанићу из тог периода скоро да и нема.

Медији га нису спомињали ни пошто је земунски клан отео његовог пословног партнера Милију Бабовића ради откупнине. Како је посведочио Душан Михајловић, тадашњи министар полиције, Живанић се одмах пријавио на полиграф и прошао тест. Ни истрага није указала да има разлога да се сумња да је он знао ишта о отмици.

Пошто је платио киднаперима 10,5 милиона евра, Бабовић је пуштен на слободу а затим се повукао из јавног живота и Живанићу препустио „Верано”. Није познато како су се партнери раскусурали ни у каквим су односима остали.

„Верано група” је данас конгломерат 25 фирми. И даље је најпознатија по продаји „пежоа” и заузима (према последњим доступним проценама) око осам одсто српског тржишта. Пре две године су се хвалили да им је продаја порасла 46 одсто, односно 14 одсто више него што се проширило цело тржиште.

Док су његови стручњаци за спиновање користили сваку прилику да успехе„Верана” вежу за ауто-бизнис, Живанић је готово неопажено израстао у једног од највећих (уз Мирослава Мишковића и Петра Матића) инвеститора у пословима с некретнинама у Београду.

Спектакуларан улазак у ту врсту бизниса Живанић је обелоданио у октобру 2007. године када је купио Робне куће „Београд” за 360 милиона евра. Убрзо се, међутим, испоставило да све паре нису баш његове јер је гаранцију од 44 милиона евра (коју је требало положити за куповину Робних кућа) Живанићу дала једна грчка банка, док је остатак новца припадао такође грчком „Марфин” инвестиционом фонду. Тај фонд имао је и истоимену банку насталу спајањем три банке, међу којима је и Лаики банка, спомињану у налазима истражитеља Хашког трибунала као место на коме су завршиле паре које је деведесетих година из Србије испумпавао режим Слободана Милошевића.

Само дан после куповине Робних кућа „Београд” добри пријатељи из „Марфина” (тако их је Живанић ословљавао) огласили су се тврдећи да су они власници 66 одсто капитала РК „Београд”. Живанић је то оповргао тврдећи да је он власник Робних кућа, да би после неколико месеци „Верано” признао да је власник свега трећине Робних кућа, уз наглашавање да је руковођење фирмом препуштено њима. Никада није речено ко ће набавити обећаних 70 милиона евра које је Живанић планирао да инвестира у РК „Београд”.

До данас „Верано” је реновирао и отворио „Београђанку” и објекте Робних кућа на Теразијама, у Земуну и на Душановцу чије рафове углавном попуњава италијански ланац робних кућа „Коин“ и произвођач „Овиесе“. Најављује се и скоро отварање преосталих 28 објеката Робних кућа у 24 града Србије. Уз све то „Верано” је добио и две зграде у Кнез-Михаиловој, мада су на њих полагали право стари власници чијим прецима је та имовина национализована и препуштена на коришћење РК „Београд”.

Све оне заједно заузимају око 240.000 квадрата.

Нешто спорији Живанић је био у реновирању још једне пропале робне куће из златне ере потрошачког социјализма, некадашње „Бетексове” зграде на Бановом брду. Да су је преузели након што је била, како се претпостављало, у рукама Мишковић и Миодрага Костића, јавност је сазнала прошле године, али у „Верану” нису били вољни да открију колико су је платили и које је величине. Отварање је било најављено за средину ове године, али радови још нису почели.

Владимир Вукасовић

Сутра: Нови шопинг молови

-----------------------------------------------------------

Власник „Верана” изгубљен у електронској пошти

Чим се у јавности прочуло да је „Верано” заједно са италијанским „Риминијем” заинтересован за куповину Београдског сајма, редакција „Политике” затражила је интервју од Радомира Живанића.

Још 16. јуна у маркетингу „Верана” добили смо потврдан одговор, али и захтев да питања пошаљемо електронском поштом па ће власник компаније, иако нерадо разговара са новинарима – одговорити.

Интересовало нас је какве намере овај бизнисмен има када је реч о ексклузивној локацији на којој се тренутно налазе сајамске куполе и како је дошло до сарадње са италијанским „Риминијем”, односно ко је кога нашао као партнера, али и из којих ће извора куповина бити финансирана. Занимало нас је и да ли се куповина Робних кућа „Београд” исплатила и каква је тренутна улога грчко-британског фонда Марфин инвестмент група? Интересовао нас је и коментар господина Живанића на изјаву Александра Вујичића, директора Управе за спречавање прања новца, да се у Србији новац најчешће „опере” улагањем у некретнине, велике трговинске ланце, коцкарнице и послове преко офшор компанија.

На ова и многа друга питања одговоре смо добили после осам дана. Али је уместо Живанића, на наше изненађење, на питања одговорио Крсто Сандић, потпредседник „Верана” и директор Робних кућа „Београд”. Уз образложење да је унутар компаније дошло до рупе у комуникацији и да је тако, без образложења и претходне најаве Крсто Сандић „залутао” у редакцијској електронској пошти. Из Компаније „Верано” су се извинили и признали грешку, али обећани интервју нисмо добили.

А. Н.