Осигуравајуће куће, које се баве животним осигурањем у нашој земљи, припремиле су комплетан план и програм за Владу Србије у коме су прецизно навеле шта све треба да се измени у прописима не би ли се њиховом доследном реализацијом, за пет до шест година, прибавила милијарда евра за најквалитетнија дугорочна улагања. Према речима Зорана Вишњића, генералног директора Уника осигурања, велики део посла треба да обави и држава, не само стварањем одговарајућег амбијента за развој те врсте осигурања, већ и пореским олакшицама за грађане који улажу у полисе животног осигурања.

– Нудимо држави да заједничким снагама осетније покренемо животно осигурање грађана и са садашњих десетак евра по становнику, по чему смо слабији од земаља у региону, ту суму подигнемо на ниво који ће пратити укупан развој привреде и стандарда. Ништа не измишљамо, нити нудимо оно што други нису урадили. Покушавамо да код нас применимо оно што су Французи одавно учинили и имају великог успеха – каже Вишњић, напомињући да је код нас овом врстом осигурања обухваћено, према грубим проценама око 200.000 грађана, а премија се креће између 300 и 400 евра годишње.

Шта тражи 13 осигуравајућих кућа које се код нас баве животнимосигурањем?

Да држава од уплаћених премија животног осигурања власницима тих полиса следеће године врати 25 одсто кроз повраћај пореза. Тиме ће их, како наш саговорник верује, сасвим довољно мотивисати да се укључе у ту врсту осигурања.

А шта тиме држава добија?

За пет до шест година, како верује Вишњић, развојем те врсте осигурања могла би се прикупити милијарда евра за улагања на рок не краћи од 15 година у најквалитетније дугорочне хартије од вредности, а самим тим и у нове инвестиционе пројекте. Улаже се, дакле, у сигурност грађана и – развој државе.

Нико, па ни држава, како верује Вишњић, не може да се одрекне тих пара. Процена је да се око три милијарде евра налази у „сламарицама”. Тим пре, што је сама технологија те врсте осигурања сасвим једноставна и до танчина позната. За тако нешто свако само треба да препозна свој интерес.

Дугорочним животним осигурањем не добијају само клијенти, јер тиме штеде и улажу у спокојнију будућност, већ и држава и осигуравајуће куће, које би могле да отворе нова радна места.

Животно осигурање, подсећа Вишњић, примерено је и потребно сваком становнику. За Вишњића је, бар у почетку, најважније да се и осигуравајуће куће, баш као и сама држава, потруде у развоју свести грађана да држава није свемогућа и да они морају сами да размишљају и планирају своју будућност. Чак и у много развијенијим земљама, државна пензија није довољна, па тако грађани морају сами да издвајају додатна средства за времена када ће им тај новац бити потребан.

С. Костић

----------------------------------------------------------

Само два процента за осигурање

Од укупне штедње у Србији, према подацима које износи Вишњић, 95 одсто се налази код банака на штедњи. По два процентна поена припало је животном осигурању и инвестиционим фондовима и онај један једини узели су добровољни пензиони фондови. Шта то говори?

По Вишњићу, да је Србија изванредан потенцијал у погледу развоја животног осигурања, али у том производу „индустрије осигурања” сви морају да нађу свој интерес – грађани, држава и осигуравајуће куће и то на веома дуге стазе.

Као пример где се заиста налазимо, Вишњић наводи да се за животно осигурање у Хрватској, на пример, издваја 81, а у Мађарској 181 евро.