Незадовољство радника који плате нису добили месецима ових дана кулминира све већим и драматичнијим протестима. О томе може ли бити рада без зараде, каква су права радника и да ли код нас уопште постоји законска обавеза исплате зарада запосленима разговарају Бранислав Чанак, председник Уједињеног гранског синдиката „Независност”, и Небојша Атанацковић, председник Скупштине Уније послодаваца Србије.

Чанак: Ако нам је узор Европа, хајде да видимо колико и када је у тој Европи одржано штрајкова зато што радницима није исплаћена плата. Нема их, није било.

Политика: Пре неколико дана „Политика” је из Русије писала да је хиљаду тамошњих директора смењено због кашњења плате. Путин је пре десет година донео Закон о исплати зарада радницима и показало се да је то била ефикасна мера за спречавање експлоатације радника.

Чанак: Путин је очигледно дошао до закључка да то угрожава систем. Он је рекао: „Хоћу да очувам систем”, а то му је била препрека. Рекао је: „Плате ћете да исплатите као знате или ћете да летите”. У Белгији такав закон постоји од 1926. године. Код нас размишљају обрнуто, све морају да плате, само раднике не морају да плате.

Атанацковић: Због последњих дешавања послодавци су доспели на пејоративну листу. Некада сте могли да се поносите тиме да сте власник капитала. Сада као да треба да се стидите. Покушавам да направим разлику између послодаваца и послодаваца. Они долазе до профита захваљујући раду радника и нормално је да желе да повећају број запослених. А код нас кад кажете послодавац замишљате некога ко отпушта раднике. Ставили смо друге приоритете. Држава је ставила себе као приоритет и због тога је направила велика унутрашња дуговања. Кад неко испостави рачун, држава узме својих 18 одсто за ПДВ одмах, без обзира на то да ли је то неко наплатио. Тако монополисти или неки тајкуни плаћају хлеб купљен од панчевачке пекаре с роком од 120 дана. Значи 120 дана врти туђи новаци и гради своју империју. Држава није заинтересована да јури дужнике и успостави ред.

Политика: Зашто се тај ваш глас не чује?

Атанацковић: Ми се нисмо питали у постављању приоритета. Држава је незаинтересована да види шта се дешава с потраживањима, дозвољава да систем гаранција буде лош. Меница је код нас обичан папир, немогуће је наплатити оно што је њом гарантовано, мора се на суд и то траје годинама.

Чанак: Меница постоји од 13. века у Италији и ригорозније је тада била регулисана него сада код нас. Свака меница је била покривена дукатима. То је био 13. век, а код нас сада то не може да функционише.

Политика: Последњих дана смо сведоци да је једом тајкуну, у чијим предузећима радници штрајкују месецима, Агенција одузела неколико предузећа. Зашто се дозволило да неко купује фирме без ограничења?

Атанацковић: Сада произлази да су најбоље приватизације биле оне прве, у доба Анте Марковића, а после све горе и горе. Опет долазимо до приоритета. Да је макар у низу обавеза, после државе, други био радник, обавеза послодаваца према запосленима… Као члан УО Пензијског фонда знам да постоји проблем неплаћања доприноса. Очекивали смо да се то више неће дешавати, а то се понавља и стаж се стално повезује. Питам да ли је за то одговарао неки директор Управе прихода или министар финансија.

Чанак: Велики број ових штрајкова нису штрајкови, већ протести.

Политика: У чему је разлика?

Чанак: Штрајк је на радном месту. Кад изађете на улицу то је протест. Почело је тамо где је моја машина, када ту нисам ништа постигао јер шеф каже: „Немој да летиш, не таласај”, а ја не смем да питам. Чим се нађу још три човека којима је пукао филм ето нас на улици. То је неминовно. У Европи се преговара око следеће, веће плате. Не разговара се уназад.

Атанацковић У овом нашем систему се иде на то да држава помогне тако што субвенционише камате.

Чанак: Коме субвенционише камате, банкама? Зашто за банку није рецесија? Банка има камату 800 процената, а држава каже: „Само ви то задржите”. Зашто се држава брине да нека страна банка не пропадне? Њихова камата мора да остане висока, у њиховим каматама се не види рецесија. Банке су пресрећне јер је држава која им је наплатила порез паре вратила кроз субвенционисани кредит.

Атанацковић: Само мали број фирми је добио те кредите. Држава и други су дужни фирмама, а када би платили они би били ликвидни. Поново се задужују и, у ситуацији да не плате, остају без капитала.

Чанак: Држава у неким стварима прави проблеме. Из Министарства рада кажу да има 25.000 синдиката и није чудо што код нас влада хаос. Ко то региструје синдикате, удружење пчелара или баш то министарство које се жали? Намерно желе хаос.

Чанак: Преговори и штрајк иду заједно.Прво преговарам с послодавцем или покушавам, ако прекине преговоре, да бих га натерао да се врати за преговарачки сто, ступам у штрајк. Већини штрајкова у Србији преговори нису претходили. За то је крива држава и добар део послодаваца. Кад послодавац неће нешто да испуни, а има пара, кажу: „Зовите инспекцију рада”, а они опет: „Видите то с послодавцем”. Бесмислено.

Атанацковић: Нама у законодавству недостаје оно што функционише у Русији, 70 година у Белгији. Наопако постављени приоритети. Плате су директан трошак послодавца, нису то више лични дохоци па да радник дели судбину с послодавцем. Радник је исто што и материјал, свака друга обавеза. Ако држава постави да сви други имају право наплате пре радника јасно је – ако ништа не остане… Чујем да се дешава да се оствари профит у фирми који послодавац може да узме, а да при том није исплатио раднике 3-4 месеца. Цео новац му постаје профит.

Чанак: Твој колега послодавац који се зове држава редовно исплаћује плате, а то вама, другим послодавцима, не смета. Послодавци су угрожени, ћуте. Ја могу да изгубим радно место и ништа више, а он је уложио милион евра. Сада у тој држави у кризи преговарају о повећању плата. Они уживају као на другој планети.

Атанацковић: Ми то стално говоримо…

Политика: Зашто вас игноришу?

Атанацковић: Владе су се мењале, а све оне су имале своје повлашћене послодавце које су слушали из ових или оних разлога. Има 300.000 послодаваца, малих, средњих, који не представљају неки значајнији број бирача да би могли да утичу на рејтинг неке странке којој се опет више исплати да неким популистичким изјавама које немају будућност добију гласове. Касније та популистичка политика води у суноврат и онда…

Чанак: Да то преведемо на српски језик. Порука је за мене политички и идеолошки врло јасна. Ти, Чанак, који си запослен код Атанацковића ниси битан. Важан сам ја, држава, ваш бољитак није битан. Тако велики број послодаваца с још 10 радника то је три милиона бирача који могу да почну да држави диктирају ствари и држава мора да почне да их сервисира. Они то не дају. Они ти диктирају да ПДВ од прекјуче платиш сутра, већ кад си помислио на бизнис платићеш ПДВ. Реци ми у чему је разлика између садашњег и социјалистичког система. Сада се то само не зове централни комитет, а слушамо га и ти и ја. Хватамо се за гушу, а решење није код нас.

Атанацковић: У другим земљама променом политичке опције нешто се и може променити. Код нас се показало да промена на политичкој сцени не значи ништа. Брод је тешко померити с пута пропасти. Приватизација се не сме радити ради идеологије, већ ефикаснијег система.

Чанак: Код нас није ни социјализам а није ни капитализам.Путин је препознао проблем, а код нас левичар Мркоњић каже да смо ми криви јер тражимо плату. И о чему ми онда причамо? Ко је паметан? Путин или Мркоњић?

Атанацковић: Ситуацију би на боље преокренуле само две мере – ПДВ тек кад фирма наплати потраживања и прво плате, па све остало.

Чанак: Штрајкови нису феномен овог тренутка. Више епилог збивања у последњих 20 година, а то се види и из реаговања неких политичара који то покушавају да сведу на тренутна дешавања. И онда долазимо до радника који кажу: „Ја више не могу да живим”. Сада смо дошли до биологије. Нема више социологије да се питамо како живе радници у Србији. Не живе, при крају су живота. У Куршумлији су рекли да немају за храну, грејање…

Политика: Имају ли радници било какву заштиту ако директор „Навипа”, који штрајкачима на радном месту није дозволио да добију храну, може да добије само прекршајну пријаву?

Атанацковић: На овом примеру се види да ми покушавамо да уђемо у неки систем тржишне привреде више из неких идеолошких разлога и зато што са старим системом не можемо да се интегришемо у Европу. Код нас нема толико штрајкова колико побуна радника. Штрајкују не само они који једва преживљавају, већ има и најаве штрајкова који су последица монополског положаја јавних предузећа и зато њихови запослени имају могућност да уцењују друштво.

Чанак: То нису штрајкови. Слизаност пословодства и синдиката је толика да су они на истој страни. Синдикат „Телекома” је најављивао да ће ступити у штрајк, а штрајк је отказао извесни Бранко Радујко. Како може директор да откаже штрајк који су синдикати најавили. У ЕПС-у се исто дешава. То је договорено: Ето, ви мало заталасајте, а ми ћемо кобајаги да сте ви нас притисли”… Компактност штрајкачких структура се највише види код комуналних предузећа у Новом Саду када градоначелник каже: „Ова два добијају паре”. Они одмах излазе из штрајка, а шта је са онима што нису добили? Они су стрпали своју парицу у џеп и иду на море.

Атанацковић: Управо сам сазнао податке да је у последње време било 32 штрајка. Од тог броја 18 се одвијало у предузећима којима држава дугује 1,1 милијарду динара. Па се поставља питање да ли би их било да је испунила обавезе. Враћамо се на систем. Држава мора бити регулатор кроз испуњавање сопствених обавеза. Држава је велики дужник и то само доказује да у транзицији нисмо много урадили.

Јована Рабреновић