Још једна у низу раскинутих приватизација. За разлику од многих до сада поништених, ова је веома необична - није била сумњива, иза ње није стајао контроверзни бизнисмен, није плаћена капиталом са егзотичних острва, фирма није покрадена, нико од радника није отпуштен...

Агенција за приватизацију 7. фебруара раскинула је купопродајни уговор којим је пре нешто више од две године шабачки предузетник и власник „Галеб групе” Радослав Веселиновић за око милион евра купио врањски „Заваривач”. Директор „Заваривача” изјавио је да је после одлуке Агенције „пао камен са срца” менаџменту и власнику „Галеб групе”. Истог дана радници „Заваривача” започели су штрајк, тражећи да им се исплате заостале зараде. 

Радослав Веселиновић је за две године на авантуру звану „Заваривач” потрошио пет милиона евра и сада после свега покушава да осмисли план како да сачува своју „Галеб групу” за коју тврди да је једна од бољих српских фирми, 36. на листи најуспешнијих домаћих компанија и банкарски „А клијент”.

Зашто је раскинута приватизација, шта су биле Ваше обавезе као купца?

Нисам испунио обавеза да се одржи континуитет пословања. Односно да укупан приход на крају рока од 24 месеца буде једнак оном који је остварен у години пре приватизације. Пословне књиге су показивале да је у 2007. години приход „Заваривача” био 6,6 милиона евра, толики би приход требало да буде на крају 2010. Догодило се, међутим, да су 2009. и 2010. година биле врх глобалне економске кризе у којој је светски БДП опао преко 30 одсто, а металског комплекса преко 70 одсто. А да не говорим о томе да су пословне књиге биле „фризиране”.

Какве су биле остале обавезе?

Нисмо имали никакве друге обавезе, осим да у складу са законом исплатимо технолошки вишак, ако га буде било.   

Зар „Заваривач” пре приватизације није био једна од бољих домаћих фирми са великим извозним пословима?

Бивши директор те фирме интересовао се да ли бих учествовао у приватизацији. Тада нисам био спреман, али сам касније на сајту погледао билансе те фирме који су били добри. Кад је изашао тендер откупио сам документацију која је показивала да је „Заваривач” у претходне три-четири године позитивно пословао. Рачунао сам да са мојим моделом организације, менаџментом и страним партнерима ту фирму још мало „утегнемо” и да направимо велики искорак ка још успешнијем бизнису.

Направили смо конзорцијум и у децембру 2008. купили 63 одсто „Заваривача” а само „Галеб” је купио 52 одсто и за то сам држави одмах у целости платио око милион евра готових пара. Фирму сам преузео крајем марта 2009. године.

Је ли то била тако добра фирма као што се причало?

Одмах смо приметили да „Заваривач” има потраживања из пословања у иностранству која су неуредна и која се не наплаћају, да посао из 2007. године од милион евра не може да се наплати, да фирма има проблем са ликвидношћу и да кредити узети за извоз не могу да се сервисирају. Та потраживања вођена су у билансима предузећа као ликвидна средства, а не као спорна.

Тражили смо да независни ревизор провери стварно стање роба и он је утврдио да постоје мањкови у магацину залиха и готове робе, што у недовршеној производњи, што у ненаплативим потраживањима.

У књигама при куповини фирме писало је да она позитивно послује, а ревизор је нашао губитак од тачно 2,36 милиона евра.

Шта је још утврђено?

Да порези и доприноси на плате нису били измирени неколико година уназад.

Да је технолошка ситуација у фирми очајна. У администрацији је био велики број људи. Радили смо тестирање и утврдили да од 420 запослених само тридесетак заваривача могу да добију међународни атест и да раде у иностранству и још тридесетак који могу да раде са већ застарелим „рел поступком” у Србији. Био је још један број инжењера и бравара који су могли да раде посао, али око 150 људи у првом моменту било је технолошки вишак па смо започели преговоре са синдикатима.

Шта је писало у уговору са синдикатима?

Да не можемо никог да прогласимо технолошким вишком без сагласности синдиката. Кад смо почели да преговарамо, синдикати су нам тражили 500 евра по години стажа за сваког радника који је технолошки вишак. Просек старости радника је 54 године и ми то нисмо могли да прихватимо као цену „отпремнине”, јер би нас коштало десетак хиљада евра по човеку. Рекли смо да те паре немамо, али смо од банака могли да обезбедимо два милиона евра за исплату технолошког вишка.

Синдикати нам нису дали сагласност ни за 40 радника који су желели добровољно да оду као технолошки вишак. То што нам синдикати нису дали сагласност био је већ разлог да Агенција за приватизацију раскине купопродајни уговор. Затим су синдикати своју понуду спустили на 300 евра, а ми смо им понудили од 100 до 130 евра по години стажа изнад законске обавезе.

Пошто нисмо имали споразум са синдикатима, банка је повукла новац који нам је наменила за кредит.

Али, Ви сте се обавезали да „Заваривач” настави да ради?

Да би радио „Заваривачу” је требало око четири милиона евра за опрему, текуће пословање, исплату социјалног програма и регулисање заосталих 1,7 милиона евра пореза и доприноса из периода пре приватизације.

Где сте нашли паре?

Тражили смо да нас кредитира Фонд за развој, а да „Галеб” да потребну опрему. И „Галеб”, а не „Заваривач”, је од Фонда добио 250 милиона. А као осигурање Фонд је узео хипотеку на имовину „Заваривача”.

Само неколико дана по преузимању фирме почео је штрајк који је трајао 66 дана, а разлог су биле неисплаћене плате. Термоелектрана у Немачкој није могла да се заврши јер штрајкачи у Врању нису дозвољавали да опрема изађе из дворишта.

Кад су радници прогласили штрајк истог трена све банке прогласиле су кредите дате „Заваривачу” доспелим за наплату. Део пара од Фонда за развој потрошили смо на деблокаду рачуна те фирме. Тако да кредит Фонда нисмо ефикасно и рационално употребили. А синдикати нам и даље нису давали сагласност за решавање технолошког вишка. Тако је садашња ситуација директна последица понашања синдиката.

Да ли је „Заваривач” имао посла?

Поред послова на домаћем тржишту, успели смо да обезбедимо и два посла у иностранству. „Заваривач” је добио да ради стадион у Букурешту за „Макс Бегл”, највећу приватну грађевинску фирму у Европи а затим смо од ње добили још један посао. Та компанија је била спремна да дође у Србију, да уђе у партнерство и инвестира у „Заваривач”. Једини услов је био да се наша фирма у Врању ослободи технолошког вишка, да се реши проблем обавеза према држави и да урадимо два-три посла којим би се квалификовали за сарадњу.

Шта сад?

Послове за „Макс Бегл” одложили смо за месец дана. Тражио сам од Агенције да нађе неког ко ће да организује посао у „Заваривачу” како би завршили испоруку за страног партнера. Држава је сада са 63 одсто највећи акционар и њен је интерес да „Заваривач” ради.

Били смо у предуговарању за „Жежељев мост” у Новом Саду и једне термоелектране у Војводини. Обезбедили смо посао, али за оне људе који умеју да раде. Проблем је што „Заваривач” има само 100 до 150 људи који знају да раде тај посао. И за „Макс Бегл” могли смо да радимо више, али није било квалификованих радника.

Радници у „Заваривачу” су поново у штрајку због неисплаћених зарада.

Колико им се дугује?

Последња исплаћена зарада је за другу половину јула. Прошле године штрајк је завршен 19. априла и од тада па до 31. децембра исплатили смо заосталих 11,5 зарада.

Дуг се ипак нагомилао?

Више се није могло.

Колико Вас кошта авантура са „Заваривачем”?

До сада, пет милиона евра.

Шта остаје „Галебу” после раскида приватизације „Заваривача”?

Дугови. Ако „Заваривач” не настави да ради, нећу моћи да се наплатим као главни поверилац. Мој је највећи интерес да та фирма ради, јер ћу онда моћи да се наплатим, па и да занемарим милион евра које сам потрошио кад сам га купио.

Ко враћа кредит узет од Фонда за развој?

„Галеб група”. Фонд има менице које је „Галеб” дао као осигурање за кредит. Али Фонд неће активирати хипотеку коју је ставио на имовине „Заваривача” за узете кредите.

У наредном периоду трпеће 700 запослених у другим предузећима „Галеба”, али ћемо се у наредне две-три године сигурно консолидовати.

А све сам ово радио не да би накупио више пара и купио јахту, него да бих проширио бизнис и запослио нове раднике.

Миша Бркић