„Феномен нечисте савести је опасна ствар и нико неће са мном делити одговорност за оно што је урадио или није урадио”, каже Жарко Кораћ, потпредседник у влади Зорана Ђинђића, који је после атентата био на челу Комисије за испитивање система обезбеђења покојног премијера.

– Гнушам се изјаве да је цела влада знала да ће Ђинђић бити убијен. Да ли сам за то можда знао и ја, или на пример Кори Удовички? Зашто Милорад Улемек Легија није писао мени него баш Велимиру Илићу? Тек за време ванредног стања сам сазнао за то писмо. Сада се и Илић и Човић позивају на разговоре са Ђинђићем, који не може да каже шта је било и како је било – рекао је Кораћ јуче за „Политику”.

Изјавом да је цела влада знала да ће премијер бити убијен, каже Кораћ, оптужује се 20 људи који „појма нису имали” и који би због такве изјаве могли да поднесу кривичну пријаву.

– То је блаћење људи који су дубоко ожалили смрт премијера и који су га волели и поштовали – додао је Жарко Кораћ.

Он је рекао да је кривична пријава против Велимира Илића и Небојше Човића „врло јасна” и нагласио да то није пријава адвоката Срђе Поповића, већ мајке и сестре Зорана Ђинђића.

Небојша Човић је јуче за „Политику” казао да се зна како се праве наслови у новинама:

– Рекао сам да смо сви знали да је угрожена безбедност премијера и целе владе. То сам рекао, а не оно што пише у наслову. Нека Кораћ каже до каквих информација је дошла комисија на чијем је челу био.

Жарко Кораћ упућује и на изјаве сведока сарадника у процесу оптуженима за атентат. Он каже да су потпуно подударне изјаве Дејана Миленковића Багзија и „оног који је ухапшен у Хрватској”.

Багзи је на суђењу рекао да је Човић знао да се спрема убиство премијера и да су организатори атентата имали његову подршку. Иако је био предложен као сведок, Човић никада није био позван на суђење у Специјалном суду.

Он је 13. марта 2003. године, дан после атентата, именован за вршиоца дужности председника Владе Србије и на тој функцији је остао до 17. марта, када функцију вршиоца дужности премијера преузима Жарко Кораћ, али само на два дана, до 18. марта, када је за председника владе изабран Зоран Живковић.

Небојша Човић је, као потпредседник владе, 12. марта 2003. године саопштио грађанима Србије да је Зоран Ђинђић подлегао повредама.

– Премијер је рањен у груди и стомак. Приликом пријема у Ургентни центар констатовано је да је без пулса, притиска и свести. Одмах је започета реанимација, а затим и сложена хируршка интервенција у којој су учествовале кардиохируршка и екипа стручњака за абдомен – рекао је Човић пред камерама, у присуству свих чланова владе.

Затим је саопштио одлуку владе да вршиоцу дужности председника Републике Србије упути захтев да уведе ванредно стање у земљи „јер су убиством премијера угрожени безбедност и уставни поредак, слобода грађана и рад државних органа”.

– Атентат на премијера Ђинђића је криминално дело и потпуно јасан покушај оних који су и претходних година убиствима покушавали да зауставе развој Србије и њену демократизацију, да промене ток историје и Србију поново изолују и претворе у царство група криминалаца. Начин извршења овог атентата је познат и уследио је посредно после покушаја атентата на аутопуту. У међувремену, покренута је опсежна истрага у земљи и иностранству која је ових дана резултирала хапшењима. Данашњи атентат се не може сагледати изван контекста ових догађаја. Влада Републике Србије учиниће све што је у њеној моћи да заштити мир и демократски поредак у Србији – гласило је саопштење владе које је прочитао Небојша Човић 12. марта после подне.

Писмо Милорада Улемека Легије, осуђеног на 40 година затвора за атентат, које се наводи у кривичној пријави против Небојше Човића и Велимира Илића, само је два-три пута узгред споменуто на суђењу оптуженима за убиство премијера, али том писму судско веће није придавало нарочиту пажњу.