Specijalno za „Politiku”
Brisel, avgusta – Belgija muku muči s porastom kriminala, kao uostalom i mnoge druge evropske zemlje. Ali dodatnu nevolju za ovu kraljevinu predstavlja neslavan rekord u broju onih koji uspevaju da pobegnu od ruke pravde. Na kraju 2006. godine stiglo se do 40 begunaca, a taj nivo već je dosegnut ovog avgusta. Samo u poslednjih desetak dana, pobeglo je, što iz zatvora, što iz sudnice, dvanaestoro ljudi. Raspisane su i na sve strane odaslate narandžaste međunarodne poternice, ali se problem mora rešavati kod kuće. Reforma pravosuđa, izgradnja novih zatvora, preispitivanje pravila za rad čuvara – sve to je na dnevnom redu koji više ne trpi odlaganja. Bar tako tvrdi ministar pravde Stefan de Klerk koji je svojevremeno, zbog bekstva čuvenog pedofila Marka Ditrua, podneo ostavku, a sada je spreman da se uhvati u koštac s rastućim izazovima.

Helikopterom u svet

Od svih osam letošnjih incidenata ove vrste ministru je možda najteže palo bekstvo tri zatvorenika iz dvorišta kaznionice u Brižu – i to samo pet sati pošto je upravo na tom mestu davao izjavu TV ekipi za emisiju o stanju čuvarske službe.

Usledila je, naime, klasična otmica: prvo je par lažnih turista iznajmio helikopter tobože za razgledanje okoline, onda je pilot pištoljem bio primoran da aterira u zatvorski krug, onda su zatvorenici Mohamed Johri, Abdel Had Kahjari Milul i Ašraf Sekaki utrčali u letilicu – i odleteli u zasad nepoznatom pravcu. Istražiteljima će svakako biti od pomoći činjenica da je jedan od saučesnika dobrovoljno ostao na zemlji, s obzirom na to da u helikopteru nije bilo mesta za svih šest osoba.

Kako je ovo već treća „avionska operacija” veštih i sve beskrupuloznijih kriminalnih grupa, nekoliko zatvora će po svoj prilici konačno početi da troše ranije odobreni budžet od četiri miliona evra za razapinjanje mreže kablova na visini od 8 do 12 metara čime će se sprečiti ateriranje na terene za šetnju. To jest, ukoliko se u međuvremenu ne oglase zatvorenici u zaštitu svojih prava, recimo sa zahtevom da slobodno gledaju u otkriveno nebo.

Već pomenuti Sekaki, koji ima policijski dosije od svoje petnaeste godine, žalio se nedavno novinarima da je zatvor u Brižu „belgijski Gvatanamo”, a jedan drugi prebivalac ove ustanove, osuđen na doživotnu robiju zbog šest ubistava, već je podneo žalbu sudu zato što su privremeno ukinute šetnje na otvorenom.

Sudnica kao spomenik

Pošto će se dotični Fredi Horion lično pojaviti pred sudijama da brani svoje pravo na svež vazduh, dobro je što najnoviji slučaj bekstva iz briselske Palate pravde može da posluži bar kao upozorenje kako valja čuvati optužene dok su u sudnici. Prošle nedelje, naime, četiri muškarca izvedena su, pod teškim optužbama, pred sudiju, skinute su im lisice, advokati su uzeli reč – a onda su u salu upala dva maskirana i naoružana čoveka. Sve se, kažu očevici, odigralo za petnaestak sekundi. Nenaoružani agenti bezbednosti, njih osmorica, nisu mogli da reaguju: Jusef Ulad Haj Šaib, Abdelhalim Akil i Usama Trimini Langeri istrčali su sa svojim pomagačima iz zgrade i tamnim „renoom klio”, nešto oko deset sati pre podne, odvezli se u nepoznatom pravcu.

Dve su olakšavajuće okolnosti iskorišćene u planiranju i izvođenju ove munjevite operacije. Prva je činjenica da za transport i boravak u sudnici optuženih ne odgovara policija nego posebna služba bezbednosti, ustanovljena pre šest godina. Njeni pripadnici su lišeni oružja, opremljeni samo kratkim palicama i sprejom. U celoj Belgiji ih je tri stotine, od čega je u Palati pravde raspoređena trećina. Kad jednog junskog dana, iz opravdanih razloga, njih 19 nije došlo na posao, suđenja su morala biti obustavljena na sat-dva.

Druga stvar koja predstavlja teškoću za čuvare zakona jeste velelepnost Palate pravde, monumentalnog zdanja na platou s koga se vidi ceo „donji Brisel”. Zgradu je sredinom 19. veka projektovao arhitekta Pulart u raskošnom grčko-rimskom stilu i njena zlatna kupola dominira gradskom panoramom obeležavajući vizuru iz nekoliko magistralnih gradskih pravaca. I njena unutrašnjost, posebno centralni hol, izuzetno je umetničko delo i s puno razloga proglašeno je nacionalnim spomenikom kulture.

Za delioce pravde ta vrednost je dodatno opterećenje. Zgrada ima čak 44 ulaza. Detaljna rekonstrukcija fasade traje već godinama. Za sve unutrašnje radove, neophodne i radi povećanja opšte bezbednosti, potrebna je saglasnost institucija za zaštitu spomenika kulture, a tu se interesi i potrebe dve strane često sukobljavaju.

Zato se čuju glasovi da bi tekuće poslove valjalo obavljati van istorijskog zdanja i da je neophodno graditi nova, namenska sedišta za sudove, kako je to učinjeno tokom proteklih dvanaest godina u Liježu, Arlonu, Antverpenu, Monsu.

Do 2012. trebalo bi da se završi i izgradnja nekoliko novih zatvora. Postojeći su prenaseljeni, a kandidata za stanare je, nažalost, sve više.

Branka Otašević