Специјално за „Политику”
Брисел, августа – Белгија муку мучи с порастом криминала, као уосталом и многе друге европске земље. Али додатну невољу за ову краљевину представља неславан рекорд у броју оних који успевају да побегну од руке правде. На крају 2006. године стигло се до 40 бегунаца, а тај ниво већ је досегнут овог августа. Само у последњих десетак дана, побегло је, што из затвора, што из суднице, дванаесторо људи. Расписане су и на све стране одаслате наранџасте међународне потернице, али се проблем мора решавати код куће. Реформа правосуђа, изградња нових затвора, преиспитивање правила за рад чувара – све то је на дневном реду који више не трпи одлагања. Бар тако тврди министар правде Стефан де Клерк који је својевремено, због бекства чувеног педофила Марка Дитруа, поднео оставку, а сада је спреман да се ухвати у коштац с растућим изазовима.

Хеликоптером у свет

Од свих осам летошњих инцидената ове врсте министру је можда најтеже пало бекство три затвореника из дворишта казнионице у Брижу – и то само пет сати пошто је управо на том месту давао изјаву ТВ екипи за емисију о стању чуварске службе.

Уследила је, наиме, класична отмица: прво је пар лажних туриста изнајмио хеликоптер тобоже за разгледање околине, онда је пилот пиштољем био приморан да атерира у затворски круг, онда су затвореници Мохамед Јохри, Абдел Хад Кахјари Милул и Ашраф Секаки утрчали у летилицу – и одлетели у засад непознатом правцу. Истражитељима ће свакако бити од помоћи чињеница да је један од саучесника добровољно остао на земљи, с обзиром на то да у хеликоптеру није било места за свих шест особа.

Како је ово већ трећа „авионска операција” вештих и све бескрупулознијих криминалних група, неколико затвора ће по свој прилици коначно почети да троше раније одобрени буџет од четири милиона евра за разапињање мреже каблова на висини од 8 до 12 метара чиме ће се спречити атерирање на терене за шетњу. То јест, уколико се у међувремену не огласе затвореници у заштиту својих права, рецимо са захтевом да слободно гледају у откривено небо.

Већ поменути Секаки, који има полицијски досије од своје петнаесте године, жалио се недавно новинарима да је затвор у Брижу „белгијски Гватанамо”, а један други пребивалац ове установе, осуђен на доживотну робију због шест убистава, већ је поднео жалбу суду зато што су привремено укинуте шетње на отвореном.

Судница као споменик

Пошто ће се дотични Фреди Хорион лично појавити пред судијама да брани своје право на свеж ваздух, добро је што најновији случај бекства из бриселске Палате правде може да послужи бар као упозорење како ваља чувати оптужене док су у судници. Прошле недеље, наиме, четири мушкарца изведена су, под тешким оптужбама, пред судију, скинуте су им лисице, адвокати су узели реч – а онда су у салу упала два маскирана и наоружана човека. Све се, кажу очевици, одиграло за петнаестак секунди. Ненаоружани агенти безбедности, њих осморица, нису могли да реагују: Јусеф Улад Хај Шаиб, Абделхалим Акил и Усама Тримини Лангери истрчали су са својим помагачима из зграде и тамним „реноом клио”, нешто око десет сати пре подне, одвезли се у непознатом правцу.

Две су олакшавајуће околности искоришћене у планирању и извођењу ове муњевите операције. Прва је чињеница да за транспорт и боравак у судници оптужених не одговара полиција него посебна служба безбедности, установљена пре шест година. Њени припадници су лишени оружја, опремљени само кратким палицама и спрејом. У целој Белгији их је три стотине, од чега је у Палати правде распоређена трећина. Кад једног јунског дана, из оправданих разлога, њих 19 није дошло на посао, суђења су морала бити обустављена на сат-два.

Друга ствар која представља тешкоћу за чуваре закона јесте велелепност Палате правде, монументалног здања на платоу с кога се види цео „доњи Брисел”. Зграду је средином 19. века пројектовао архитекта Пуларт у раскошном грчко-римском стилу и њена златна купола доминира градском панорамом обележавајући визуру из неколико магистралних градских праваца. И њена унутрашњост, посебно централни хол, изузетно је уметничко дело и с пуно разлога проглашено је националним спомеником културе.

За делиоце правде та вредност је додатно оптерећење. Зграда има чак 44 улаза. Детаљна реконструкција фасаде траје већ годинама. За све унутрашње радове, неопходне и ради повећања опште безбедности, потребна је сагласност институција за заштиту споменика културе, а ту се интереси и потребе две стране често сукобљавају.

Зато се чују гласови да би текуће послове ваљало обављати ван историјског здања и да је неопходно градити нова, наменска седишта за судове, како је то учињено током протеклих дванаест година у Лијежу, Арлону, Антверпену, Монсу.

До 2012. требало би да се заврши и изградња неколико нових затвора. Постојећи су пренасељени, а кандидата за станаре је, нажалост, све више.

Бранка Оташевић