Nacrtom zakona o tajnim dosijeima koji bi trebalo da bude usvojen u roku od tri do šest meseci predviđeno je da se otvore dosijei takozvanih unutrašnjih neprijatelja do 5. oktobra 2000. godine. Kako nam je potvrđeno, postoji plan da se otvore dosijei posle 5. oktobra, ukoliko se utvrdi da oni postoje.

Kada je poslednji nacrt zakona o tajnim dosijeima 2005. godine napravljen, zamerka stručnjaka iz misije Oebsau Beogradu bila je upravo vremenskiperiod koji bi taj zakon predvideo. Zapravo, predlog je bio da se otvore dosijei takozvanih unutrašnjih neprijatelja od 1946. pa do 2002. godine, tačnije do dana transformacije Resora državne bezbednosti (RDB) u Bezbednosnoinformativnu agenciju (BIA). Misija Oebsa protivila se tom predlogu, naglasivši da bi trebalo da se zakonom precizira da se dosijei otvore zaključno sa danom donošenja propisa. To je otvorilo sumnju da li su i posle petooktobarskih promena 2000. vođeni dosijei politički nepodobnih osoba.

Čelni ljudi službe bezbednosti posle 5. oktobra tvrde da je bilo političkih zloupotreba u periodu posle pada Miloševićevog režima i iznose optužbe na račun drugih.

Rade Bulatović direktor BIA u periodu od 2004. do 2008. godine, kaže za „Politiku” da kategorije unutrašnjih neprijatelja zvanično nije bilo, ali da je naročito 2001. godine bilo prisluškivanja kao mere prema političkim protivnicima.

–Ozbiljnih političkih zloupotreba bilo je posebno 2001. godine. Zbog toga je BIA 2005. godine, kada je to utvrđeno, podnela krivičnu prijavu. To se nije desilo zbog revanšizma, već da nikom posle toga ne bi palo na pamet da zloupotrebljava službeni položaj – rekao je Bulatović za naš list.

Bivši direktor BIA je pod tim mislio na krivičnu prijavu protiv Gorana Petrovića, bivšeg načelnika RDB i Dušana Mihajlovića, nekadašnjeg ministra policije. Protiv njih je prijava podneta zbog nelegalnog prisluškivanja novinara Vuka Cvijića i advokata Tome File.

Goran Petrović tvrdi za „Politiku” da je posle petooktobarskih promena u tajnoj službi bilo političkih neprijatelja ida je siguran da je i on vođen u toj kategoriji u periodu njegovih naslednika.

–Čuvena je priča o takozvanoj grupi 22. Pod tom šifrom su bili pod obradom nekadašnji saradnici Zorana Đinđića, među kojima su Žarko Korać, Goran Radosavljević Guri, ja… U knjizi sam napisao da sam čak praćen i kao član „Makine grupe” – tvrdi Petrović.

Na pitanje da li ima dokazaza ovakve tvrdnje, Petrović kaže da je to „opšte poznato”.

S druge strane, Rade Bulatović kaže da je priča o „grupi 22” najobičnija izmišljotina. Da je toga bilo, postojala bi dokumentacija o tome, kaže on.

Petrović o krivičnoj prijavi koja je protiv njega podneta zbog prisluškivanja Vuka Cvijića i Tome File ne želi da priča, jer je, kako kaže, postupak proglašen službenom tajnom.

Ipak, tvrdi da RDB nije prisluškivao Cvijića i Filu kao novinara i advokata, već kao „bezbednosno interesantna lica”.

–Sve to što je rađeno, rađeno je po tada važećim zakonima i uredbama. Znamda je po istim propisima rađeno i u vreme mojih naslednika Andrije Savića i Miše Milićevića – kaže Petrović.

Andrija Savić, prvi direktor BIA, posle transformacije ove službe iz RDB u današnji oblik, kaže za „Politiku” da nije tačno da je bilo nelegalnih prisluškivanja političkih protivnika u vreme dok je on bio čelni čovek BIA.

–Svaki direktor odgovara za svoj rad i primenu zakona u periodu dok se nalazi na čelu službe. Ipak, pitanje dosijeatakozvanih unutrašnjih neprijatelja ne bih vezivao za mandate direktora, već za vreme u kojem smo tada živeli. To je period radikalne transformacije službi bezbednosti, pa je pravljen otklon u odnosu na bivša vremena – objašnjava Savić za naš list.

Do Miše Milićevića, direktora BIA u periodu od 2003. do 2004. godine, nismo uspeli juče da dođemo.

Dušan Telesković