Нацртом закона о тајним досијеима који би требало да буде усвојен у року од три до шест месеци предвиђено је да се отворе досијеи такозваних унутрашњих непријатеља до 5. октобра 2000. године. Како нам је потврђено, постоји план да се отворе досијеи после 5. октобра, уколико се утврди да они постоје.

Када је последњи нацрт закона о тајним досијеима 2005. године направљен, замерка стручњака из мисије Оебсау Београду била је управо временскипериод који би тај закон предвидео. Заправо, предлог је био да се отворе досијеи такозваних унутрашњих непријатеља од 1946. па до 2002. године, тачније до дана трансформације Ресора државне безбедности (РДБ) у Безбедносноинформативну агенцију (БИА). Мисија Оебса противила се том предлогу, нагласивши да би требало да се законом прецизира да се досијеи отворе закључно са даном доношења прописа. То је отворило сумњу да ли су и после петооктобарских промена 2000. вођени досијеи политички неподобних особа.

Челни људи службе безбедности после 5. октобра тврде да је било политичких злоупотреба у периоду после пада Милошевићевог режима и износе оптужбе на рачун других.

Раде Булатовић директор БИА у периоду од 2004. до 2008. године, каже за „Политику” да категорије унутрашњих непријатеља званично није било, али да је нарочито 2001. године било прислушкивања као мере према политичким противницима.

–Озбиљних политичких злоупотреба било је посебно 2001. године. Због тога је БИА 2005. године, када је то утврђено, поднела кривичну пријаву. То се није десило због реваншизма, већ да ником после тога не би пало на памет да злоупотребљава службени положај – рекао је Булатовић за наш лист.

Бивши директор БИА је под тим мислио на кривичну пријаву против Горана Петровића, бившег начелника РДБ и Душана Михајловића, некадашњег министра полиције. Против њих је пријава поднета због нелегалног прислушкивања новинара Вука Цвијића и адвоката Томе Филе.

Горан Петровић тврди за „Политику” да је после петооктобарских промена у тајној служби било политичких непријатеља ида је сигуран да је и он вођен у тој категорији у периоду његових наследника.

–Чувена је прича о такозваној групи 22. Под том шифром су били под обрадом некадашњи сарадници Зорана Ђинђића, међу којима су Жарко Кораћ, Горан Радосављевић Гури, ја… У књизи сам написао да сам чак праћен и као члан „Макине групе” – тврди Петровић.

На питање да ли има доказаза овакве тврдње, Петровић каже да је то „опште познато”.

С друге стране, Раде Булатовић каже да је прича о „групи 22” најобичнија измишљотина. Да је тога било, постојала би документација о томе, каже он.

Петровић о кривичној пријави која је против њега поднета због прислушкивања Вука Цвијића и Томе Филе не жели да прича, јер је, како каже, поступак проглашен службеном тајном.

Ипак, тврди да РДБ није прислушкивао Цвијића и Филу као новинара и адвоката, већ као „безбедносно интересантна лица”.

–Све то што је рађено, рађено је по тада важећим законима и уредбама. Знамда је по истим прописима рађено и у време мојих наследника Андрије Савића и Мише Милићевића – каже Петровић.

Андрија Савић, први директор БИА, после трансформације ове службе из РДБ у данашњи облик, каже за „Политику” да није тачно да је било нелегалних прислушкивања политичких противника у време док је он био челни човек БИА.

–Сваки директор одговара за свој рад и примену закона у периоду док се налази на челу службе. Ипак, питање досијеатакозваних унутрашњих непријатеља не бих везивао за мандате директора, већ за време у којем смо тада живели. То је период радикалне трансформације служби безбедности, па је прављен отклон у односу на бивша времена – објашњава Савић за наш лист.

До Мише Милићевића, директора БИА у периоду од 2003. до 2004. године, нисмо успели јуче да дођемо.

Душан Телесковић