Књига „Нестали животи” и изложба фотографија посвећена људима несталим у ратовима у бившој Југославији биће отворена 23. августа у Београду испред павиљона „Цвијета Зузорић” на Калемегдану. Публикација и фотографије стижу из Лондона, а обједињују 15 прича о судбинама жртава ратова. Аутори су познати британски фотограф Ник Данзигер и чувени публициста Рори Меклин.

„Упркос напорима институција и појединаца, судбина скоро 15.000 наших некадашњих земљака и даље је неразјашњена, а десетине хиљада њихових сродника и пријатеља и даље живе у неизвесности. Наш циљ је да се мотивишу власти земаља у региону како би се отвориле државне архиве у којима се сигурно крију многи одговори о судбинама несталих”, каже за „Политику” Гордана Миленковић из Одељења за комуникације Међународног комитета Црвеног крста.

Према подацима из ове године, Комитету је пријављено укупно 34.770 несталих. Највећи број људи о чијој се судбини ништа није знало пријављен је у вези са сукобима у БиХ од 1992. до 1995. године, укупно 22.462. У Хрватској је, према подацима МКЦК, нестало 6.298 особа, а на Косову 6.010. Више од половине несталих у међувремену су нађени, али се и даље трага за укупно 14.790 људи. У БиХ се као нестале воде 10.512 особе, у Хрватској 2.436, а на Косову 1.842.

Широм бивше СФРЈ постоје места са откривеним или још неоткривеним гробницама људи убијених у ратовима. МКЦК настоји да за породице несталих у ратним сукобима прибави одговоре о томе шта се десило са њиховим најближима. Књига „Нестали животи” и истоимена изложба, према речима наше саговорнице, направљене су са циљем да се у међународним размерама скрене пажња на проблем несталих на Балкану и голготу њихових породица.

Гордана Миленковић као пример наводи нестале Србе на Косову, подсећајући да је рудник Белаћевац једна од локација на којој су, како се претпоставља, закопани посмртни остаци убијених. Да би се у руднику Белаћевац обавила ексхумација потребна су велика финансијска средства, јер је реч о терену који може да се уруши. Место Кошаре, на граници са Албанијом, друга је локација која, како се верује, крије посмртне остатке људи који су пријављени као нестали. Овај терен је миниран, па из безбедносних разлога претраживања не могу да се обаве. Трећа локација на којој би могла да буду пронађена тела убијених јесте Ливочко језеро на Косову. У току су испитивања на локацији близу Рашке, на којој се верује да се налазе посмртни остаци косовских Албанаца који се воде као нестали.

„Црвени крст рачуна и на дипломатију западних земаља као савезника у налажењу несталих. С обзиром на велики значај овог питања, рачунамо и на њихову финансијску подршку”, додаје Гордана Миленковић.

Мила Јанковић из Сарајева била је на списку несталих више од 12 година, када су је нашли тетка и теча. Њена необична судбина нашла се међу 15 прича које су аутори уврстили у књигу „Нестали животи”. Мила је рођена у муслиманској породици као Сенида Бећировић. Имала је само 15 месеци када је село Цапарде напала српска паравојска. Њен отац био је тада у Тузли. Четворица војника убила су Милину мајку и сестру и запалила њихову кућу, али се један од њих сажалио када је чуо плач бебе. Извукао је малу девојчицу из пламена и однео је својој мајци.

У покушај да се нађе Милин отац укључила се и „Политика”, објавивши у то време чланак о њој, али без успеха. Девојчицу је усвојио старији пар без деце, Живка и Живан Јанковић из Београда. Они су јој дали име Мила. Са 14 година Мила је смештена у СОС село за децу без родитеља у Новом Саду. Анализом крви утврђено је да у Немачкој има оца Мухамеда. Захтев за тражење Сениде Бећировић поднела је њена тетка. Мила није желела да са оцем оде у Немачку. Преселила се у Сарајево код тетке и тече и сада дели собу са њиховом децом. Не жели да је зову Сенида, јер је то подсећа на рат.

Мила је успела да нађе војника који јој је убио мајку, али је њој спасао живот. Он тренутно у Сарајеву служи затворску казну за ратне злочине.

„Морам да га питам да ли је спасао и моју сестру”, рекла је ова сада осамнаестогодишња девојка ауторима књиге „Нестали животи”.

Доротеа Чарнић