Možete li da zamislite scenu u kojoj za isti sto sedaju zastupnik javne tužbe i okrivljeni, pružaju ruku jedno drugom i pregovaraju o priznanju krivice i potencijalnoj kazni? Za prosečnog Srbina – teško pojmljivo, a za pravnike – dobro rešenje. Kako god, scene iz američkih sudnica će, po svemu sudeći, sve češće moći da se vide i u srpskim sudovima. Makar, kada je reč o sporazumnom priznanju krivice.

Ivana Ramić, sudija i portparol Prvog osnovnog suda u Beogradu, tvrdi da se ovaj pravni institut sve češće koristi u praksi i objašnjava pod kojim uslovima tužilac i okrivljeni mogu da se „nagode”.

– Pregovaranje stranaka o potencijalnom zaključenju sporazuma o priznanju krivice moguće je ako se krivični postupak vodi za jedno ili više krivičnih dela za koje je zakonom propisana kazna do 12 godina. Iako to nije striktno naglašeno u odredbama Zakonika o krivičnom postupku, predmet sporazuma o priznanju krivice mogu da budu i dela za koje je propisana novčana kazna – objašnjava Ramićeva.

Zaključenje sporazuma o priznanju krivice može da predloži zastupnik javne tužbe okrivljenom i njegovom braniocu, ali i obrnuto: „nagodba” može da bude inicirana i od okrivljenog i njegovog branioca. Kada se uputi ovakav predlog, stranke u postupku mogu da pregovaraju o uslovima priznanja krivice za krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret.

– Zakonom su propisani uslovi koji moraju da budu ispunjeni da bi sporazum o priznanju krivice bio zaključen. Tako, recimo, zakon propisuje da okrivljeni mora svesno i dobrovoljno da prizna krivično delo, ali i da stranke u postupku moraju da budu saglasne u vezi sa kaznom. Takođe, okrivljeni mora da bude svestan da se pristankom na sporazum odrekao prava na suđenje i prava na žalbu protiv odluke koju sud donosi na osnovu sporazuma, a neophodno je i da postoje i drugi dokazi koji potkrepljuju priznanje krivice okrivljenog. Potrebno je i da sporazumom o priznanju krivice nisu povređena prava oštećenog – precizira naša sagovornica.

Ukoliko je u toku istražni postupak protiv okrivljenog, sporazum o priznanju krivice podnosi se predsedniku vanpretresnog veća, a po podizanju optužnice predsedniku pretresnog veća.

– Prilikom zaključenja sporazuma o priznanju krivice, okrivljeni i tužilac se saglašavaju o vrsti i visini kazne, odnosno o drugim krivičnim sankcijama koje će okrivljenom biti izrečene, o troškovima krivičnog postupka i odricanju stranaka i branioca na sudsku odluku – navodi sudija.

Kada se tužilac i okrivljeni dogovore, na redu je – sud. Odlučujući o sporazumu, sud ga svojim rešenjem može odbaciti, usvojiti ili odbiti. O sporazumu sud odlučuje na ročištu kome prisustvuju javni tužilac, okrivljeni i branilac, a o ročištu se obaveštavaju i oštećeni i njegov punomoćnik.

Ono što je zanimljivo, prilikom „dogovora” tužioca i okrivljenog, kazna po pravilu ne može da bude ispod zakonskog minimuma za krivično delo koje se okrivljenom stavlja na teret. Samo izuzetno, javni tužilac i okrivljeni mogu da se saglase da okrivljenom može da bude izrečena blaža kazna, ali ona mora da bude u granicama propisanim pravilima Krivičnog zakonika.

– To se radi u slučajevima kada priznanje okrivljenog može da pomogne u razjašnjenju krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, odnosno čije bi dokazivanje bez tog priznanja bilo nemoguće ili znatno otežano ili kada u konkretnom slučaju postoje naročito olakšavajuće okolnosti – kaže na kraju Ivana Ramić.

------------------------------------------------ 

Odbili nagodbu

Zamenik tužioca za ratne zločine Milan Petrović ponudio je Branku Grujiću i Branku Popoviću, optuženima u predmetima poznatim kao „Zvornik 1” i „Zvornik 2” da priznaju krivicu i pristanu na kaznu zatvora od 15 godina zatvora. Oni su, međutim, ovakav predlog tužilaštva odbili.

------------------------------------------------------------------------- 

Kovačević i Pospiš

Najviše pažnje privukao je sporazum o priznanju krivice u slučaju Miladina Kovačevića optuženog za nanošenje teških povreda Amerikancu Brajanu Stajnhaueru u zamenu za kaznu koju je usvojio beogradski Prvi osnovni sud. Predsednik veća, sudija Ivana Ramić donela je rešenje kojim se usvaja sporazum zaključen između Prvog osnovnog javnog tužilaštva i okrivljenog Kovačevića, a nakon što je na ročištu 27. septembra razmatran taj sporazum. Optuženi Miladin Kovačević priznao je tada krivicu za nanošenje teških povreda opasnih po život Stajnhaueru u Bostonu 4. maja 2008. godine, u zamenu za kaznu od dve godine i tri meseca zatvora.

Viši sud u Novom Sadu usvojio je sporazum o priznanju krivice i Dolfa Pospiša osudio na godinu i četiri meseca kazne zatvora zbog krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje i netrpeljivosti u sticaju sa krivičnim delom nasilničkog ponašanja. Pospiš je priznao da je 7. oktobra 2007. godine u Novom Sadu, u toku održavanja skupa antifašističke organizacije Novog Sada, pod nazivom „Stop fašizmu!”, koji su odobrili nadležni organi, upotrebljavao nacistički pozdrav, verbalno provocirao učesnike skupa, da bi na kraju izazvao i fizički sukob sa učesnicima tog skupa.

 -------------------------------------------------------------------

Imigranti i insajderi

Kad je pre nekoliko godina delegacija srpskog pravosuđa bila u poseti FBI u San Francisku rečeno im je da je veliki problem u tom gradu albanska mafija, za koju su obavešteni da je „tvrd orah” s obzirom na to da se radi o novoj, veoma zatvorenoj grupaciji, u koju je skoro nemoguće prodreti. Američki detektiv utešno je objasnio da se to dešava uvek kada se pojave novi imigranti. Neko od došljaka postane policajac, pa se tako stvara prilika da FBI dobije insajdera u kriminalnoj organizaciji. Na konstataciju da je to možda i prilika da kriminalci steknu insajdera u policiji, dobijen je odgovor da je to moguće, ali ne i verovatno, jer se većina policajaca plaši takve saradnje sa kriminalcima, znajući da će kriminalac ako „padne”, imati prilikom pregovora sa tužiocem podatak o korumpiranom policajcu kao jaku kartu u rukavu. Spasavajući sebe, on bi vrlo rado svedočio protiv korumpiranog policajca.