politika
За недељу 21. март 2010.
Најстарији дневни лист на Балкану.
Први број изашао 25. јануара 1904.
Оснивач Владислав Рибникар.
 

Крај голготе генерала Трифуновића

Молио сам пролазнике да нам купе млеко за унуче јер су кћер и мене терали из продавнице у центру Београда, називајући ме издајицом и усташом, са уздахом говори Владимир Трифуновић
Владимир Трифуновић у хотелском собичку (Фото Д. Ћирков)

Пензионисани генерал Владимир Трифуновић животари и даље, сам у војном хотелу надомак београдске аутобуске станице. Сам спрема храну у соби уместо да силази у кантину. Пензија му толико дозвољава. Тачно 43 године је служио држави, уплаћивао доприносе, али није, каже, дочекао да му војска додели смештај. Стан у Загребу формално му је одузет пре више година на основу „почињеног ратног злочина”.

– Нас четворо живело је у овој соби у коју једва стају два кревета. Лети се она угреје тако да човек не може да издржи чак и да скине све са себе. Док сам чекао пресуду, медији су ми жену називали Албанком, Словенком, Хрватицом, „Туђмановом рођаком”... Кћер су ми малтретирали на улици, у продавници. Слао сам је по млеко, а продавци нису хтели да јој продају намирнице за дете. Покушавао сам да уђем у пиљарницу, и затицао се у ситуацији да ми огромни мушкарац из магацина прети речима: „Губи се код Туђмана, да не би полизао патос!” – прича Трифуновић.

У тој истој хотелској собици нису постојали телевизор, шпорет и фрижидер. Један решо донела им је генералова сестра из Вршца како би на њему справљали храну. Трифуновићева кћер, која је такође радила у војсци, убрзо је добила отказ.

– Рекао сам јој да нема друге сем да покуша да оде у Загреб, где је, надао сам се, могла да збрине дете. Оно је тамо имало оца, бабу и деду, и веровао сам да ће се ти људи смиловати да је приме. Радник на шалтеру „Путника” успео је да ми „прошверцује” јефтину карту за Загреб, преко Мађарске и Аустрије, и стигли смо да је укрцамо на воз. Неколико година касније, срео сам кћер која ми је испричала како је у нападу на улици телом чувала дете од удараца – рекао је генерал, последњих година видно болестан. Мучи га све, а највише висок притисак.

По повратку са ратишта у Вараждину где је, спасавајући живот 220 војника и 60 официра, после преговора, напустио касарну окружену хрватским паравојним јединицама и непријатељски настројеним становништвом, пензионисани генерал ЈНА Владимир Трифуновић обрео се са породицом у собици београдског хотела „Бристол” где и данас живи, плаћа кирију и кува ручак на решоу. Бившем официру савезне армије пре два дана укинута је пресуда по којој је осуђен зато што је повлачењем 1991. године „подрио одбрамбену моћ земље”, а сем осуде која га је сачекала по доласку са фронта, Трифуновић је од тог дана, па деценију даље носио етикету „издајника” и „усташе”.

Провео је годину и по дана у истражном затвору, пожаревачкој „Забели” и болници Централног затвора, а 1996. године, одлуком тадашњег председника СРЈ Зорана Лилића, аболиран је. Процес од тада није разрешен, а прекјучерашњим укидањем пресуде, Врховни суд Србије вратио је поступак у првостепену процедуру.

Трифуновић је својевремено у Хрватској осуђен на 15 година затвора због разарања Вараждина, иако, како његови саборци и он тврде, офанзиве на град није било нити је могло бити „са 220 војника усамљених у „истуреној” касарни”. Тако је истовремено у Србији постао „издајник” који се повукао без наредбе, а у Хрватској злочинац.

Извештаје са тадашњих суђења пред Војним судом читао је, уплашен за живот чланова породице, присећајући се руке која би у више наврата за време претреса провиривала иза врата суднице, дајући знак судији да изађе. Овај би напуштао дискусију и одлазио на састанак са непознатим човеком, а адвокати тужилаштва су слегали раменима на његове упите.

– Политика се умешала у све то. Људи који су тада одлучивали у држави, суду и војсци као да ништа нису разумели. Од новог процеса очекујем да ће се исправити неправда коју трпим готово две деценије – истакао је Трифуновић.

М. Л.

-------------------------------------------------------

Оптужен да је оставио тенкове Хрватима

Повлачење из Вараждина 1991. пратила је афера око ратне опреме и механизације која је за Трифуновићевом војском остала у касарни. Генерал је у Београду оптужен да је хрватској паравојсци „поклонио” неколико десетина тенкова који су касније коришћени у јуришима на српско становништво у Хрватској. Генерал је у ранијим иступима тврдио да механизацију није могао уништити уз изазивање буке или експлозије, јер у том случају војници „не би били пуштени да се живи врате”. Јединицама је зато наложио да онеспособе делове оружја и технику, знајући да хрватска војска нема капацитета да их ремонтује.


[објављено: 06/01/2010]
stampanje  posalji prijatelju



Повезани текстови