Пензионисани генерал Владимир Трифуновић животари и даље, сам у војном хотелу надомак београдске аутобуске станице. Сам спрема храну у соби уместо да силази у кантину. Пензија му толико дозвољава. Тачно 43 године је служио држави, уплаћивао доприносе, али није, каже, дочекао да му војска додели смештај. Стан у Загребу формално му је одузет пре више година на основу „почињеног ратног злочина”.

– Нас четворо живело је у овој соби у коју једва стају два кревета. Лети се она угреје тако да човек не може да издржи чак и да скине све са себе. Док сам чекао пресуду, медији су ми жену називали Албанком, Словенком, Хрватицом, „Туђмановом рођаком”... Кћер су ми малтретирали на улици, у продавници. Слао сам је по млеко, а продавци нису хтели да јој продају намирнице за дете. Покушавао сам да уђем у пиљарницу, и затицао се у ситуацији да ми огромни мушкарац из магацина прети речима: „Губи се код Туђмана, да не би полизао патос!” – прича Трифуновић.

У тој истој хотелској собици нису постојали телевизор, шпорет и фрижидер. Један решо донела им је генералова сестра из Вршца како би на њему справљали храну. Трифуновићева кћер, која је такође радила у војсци, убрзо је добила отказ.

– Рекао сам јој да нема друге сем да покуша да оде у Загреб, где је, надао сам се, могла да збрине дете. Оно је тамо имало оца, бабу и деду, и веровао сам да ће се ти људи смиловати да је приме. Радник на шалтеру „Путника” успео је да ми „прошверцује” јефтину карту за Загреб, преко Мађарске и Аустрије, и стигли смо да је укрцамо на воз. Неколико година касније, срео сам кћер која ми је испричала како је у нападу на улици телом чувала дете од удараца – рекао је генерал, последњих година видно болестан. Мучи га све, а највише висок притисак.

По повратку са ратишта у Вараждину где је, спасавајући живот 220 војника и 60 официра, после преговора, напустио касарну окружену хрватским паравојним јединицама и непријатељски настројеним становништвом, пензионисани генерал ЈНА Владимир Трифуновић обрео се са породицом у собици београдског хотела „Бристол” где и данас живи, плаћа кирију и кува ручак на решоу. Бившем официру савезне армије пре два дана укинута је пресуда по којој је осуђен зато што је повлачењем 1991. године „подрио одбрамбену моћ земље”, а сем осуде која га је сачекала по доласку са фронта, Трифуновић је од тог дана, па деценију даље носио етикету „издајника” и „усташе”.

Провео је годину и по дана у истражном затвору, пожаревачкој „Забели” и болници Централног затвора, а 1996. године, одлуком тадашњег председника СРЈ Зорана Лилића, аболиран је. Процес од тада није разрешен, а прекјучерашњим укидањем пресуде, Врховни суд Србије вратио је поступак у првостепену процедуру.

Трифуновић је својевремено у Хрватској осуђен на 15 година затвора због разарања Вараждина, иако, како његови саборци и он тврде, офанзиве на град није било нити је могло бити „са 220 војника усамљених у „истуреној” касарни”. Тако је истовремено у Србији постао „издајник” који се повукао без наредбе, а у Хрватској злочинац.

Извештаје са тадашњих суђења пред Војним судом читао је, уплашен за живот чланова породице, присећајући се руке која би у више наврата за време претреса провиривала иза врата суднице, дајући знак судији да изађе. Овај би напуштао дискусију и одлазио на састанак са непознатим човеком, а адвокати тужилаштва су слегали раменима на његове упите.

– Политика се умешала у све то. Људи који су тада одлучивали у држави, суду и војсци као да ништа нису разумели. Од новог процеса очекујем да ће се исправити неправда коју трпим готово две деценије – истакао је Трифуновић.

М. Л.

-------------------------------------------------------

Оптужен да је оставио тенкове Хрватима

Повлачење из Вараждина 1991. пратила је афера око ратне опреме и механизације која је за Трифуновићевом војском остала у касарни. Генерал је у Београду оптужен да је хрватској паравојсци „поклонио” неколико десетина тенкова који су касније коришћени у јуришима на српско становништво у Хрватској. Генерал је у ранијим иступима тврдио да механизацију није могао уништити уз изазивање буке или експлозије, јер у том случају војници „не би били пуштени да се живи врате”. Јединицама је зато наложио да онеспособе делове оружја и технику, знајући да хрватска војска нема капацитета да их ремонтује.