Zbunjuju nas sve češći zločini u kojima žrtva biva izmasakrirana a počinilac iskaže pravu krvoločnost. Strast, afekat, gnev... Šta to goni ljude na takve sulude poteze?

Stravičan zločin, više kao primer, zapanjio je nedavno javnost. U prostorijama Termoelektrane „Nikola Tesla” u Obrenovcu A. T. je posle kraće svađe zaklao svoju suprugu T. T, a zatim je više puta izbo nožem. Deset dana kasnije V. S. (58) iz Crepaje u okolini Pančeva je sa više udaraca betonskim blokom u glavu, ubio svoju nevenčanu suprugu S. J. (62). Naočigled njihovog desetogodišnjeg sina, Z. S. (32) iz Paraga kod Bačke Palanke na smrt je pretukao svoju nevenčanu suprugu B. B. (34), u martu ove godine. U sva tri slučaja motiv ubistva je, prema prvim nalazima istrage, bila ljubomora.

– Kada ubica izmasakrira žrtvu, iako mu je već nakon prvog hica, uboda nožem ili udarca sekirom bilo jasno da je ubio, onda takav zločin ne liči na ostale. Razaranje žrtve „pečat” je ubistva iz strasti, za koje je karakterističan vrlo blizak odnos između žrtve i ubice – kaže za „Politiku” psiholog i kriminolog Zlatko Nikolić, viši naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja.

Naš sagovornik dodaje da broj ovakvih ubistava sve više raste u uslovima socijalnih kriza i povećane otuđenosti savremenog čoveka.

– Veoma je teško shvatiti otkuda tolika mržnja i agresija prema nekome sa kojim je zločinac bio blizak, odnosno, kako to da se dojučerašnja ljubav naglo pretvorila u mržnju do agresije. Zbog toga se začudimo kada čujemo da je neki par iz našeg komšiluka, koji smo poznavali kao veoma uljudan, pristojan i čak srećan u svojoj vezi, sada odjednom dospeo u medije zbog veoma morbidnog ubistva – kaže Nikolić.

On smatra da strasti nisu biološki date čoveku. Ljudi ne čine samoubistva zbog nezadovoljene seksualne potrebe, već zato što nisu mogli da ostvare svoje strasti za ljubavlju.

– Ljubav je čovekova potreba da prevaziđe strah od usamljenosti i nepripadnosti. Kako su te strasti razvijene zavisi od prirode pojedinca, ali i od socijalnih prilika u kojima on živi. Maligna agresivnost razvija se kod pojedinca kada u porodici ne postoje ljubav i solidarnost. Takve osobe nisu osposobljene da uspostave normalan emotivni, čulni i intelektualni kontakt sa drugima, pa su ti drugi za kojima čeznu za njih u stvari tuđinci. Ukoliko do kontakta i emotivnog odnosa dođe, oni od te druge osobe prave idola. Istovremeno postaju previše egoistični, što dovodi do propadanja veze i ljubavi – objašnjava naš sagovornik.

Tada, smatra Nikolić, nastaje patnja, koja prerasta u to da oni za „propast” okrivljuju drugu stranu i dalje ne odustajući od svog egoizma.

– Ljudska priroda u takvim uslovima nalazi drugi mogući odgovor na te iste potrebe, odnosno, druge strasti, kao što su sadizam, narcizam i rušilaštvo. Onaj ko ne može da voli on počinje da mrzi, a ko ne može da gradi, on ruši – tvrdi Nikolić.

Ljubomora i strah od gubitka partnera su, prema rečima našeg sagovornika, zapravo strah od gubitka pripadnosti.

– Ljudi koji vole neku osobu, zapravo, vole sami sebe. Voljena osoba im je samo „ogledalo” zaljubljenosti u sebe. Zato u slučajevima pokazivanja neželjenog odraza, zaljubljeni počinje da pati i da mrzi. Zbog loše socijalizacije i ličnih svojstava, do juče voljenu osobu, kao ogledalo svoje ljubavi i pripadnosti, oni razbijaju u najsitnije delove. Otuda ubistva iz strasti sa više desetina uboda nožem, upotrebom više šaržera municije, komadanje tela žrtve, ubijanje bombom i samoubistvima počinioca. Oni više ne vide sebe u „svom ogledalu”. Sa druge strane, oni su za spoljni svet i sopstveno okruženje bili socijalizovani po svemu, osim u osećaju pripadnosti i strahu od ugroženosti tog osećanja – ocenjuje Nikolić.

----------------------------------------------

Teorija i praksa

„U krivičnim zakonicima, ali i udžbenicima o krivičnom pravu ne postoji pojam ni termin ubistvo iz strasti, iako se on povremeno kao motiv susreće u obrazloženjima presuda počiniocima ubistva. Pravno definisanje ubistva u Krivičnom zakoniku bitno određuje valjanost sudske odluke. Stoga nije svejedno za samu pravdu ako sudija po motivu ne razlikuje ubistvo iz niskih pobuda, ubistvo iz bezobzirne osvete i ubistvo iz strasti. Od sadašnjih sudija se, doduše, ne može ni tražiti više kada im Krivični zakon to ne omogućava, a teorija i teoretičari krivičnog prava taj fenomen čak i ne razmatraju. Na nama je da, u vremenu koje sledi, postojeće fenomene objektivno i definišemo i da sudovima i sudijama omogućimo da primenjuju Krivični zakon, a ne da ga iznuđeno tumače – kaže Zlatko Nikolić.