Како „Политика” сазнаје, ускоро ће бити покренута финансијска истрага против Мирјане Марковић и Марка Милошевића, супруге и сина бившег председника СР Југославије и Србије Слободана Милошевића. Финансијска истрага би требало да буде покренута због сумње да су њих двоје учествовали у шверцу цигарета. Они су већ оптужени пред већем Специјалног суда у Београду на основу извештаја полицијске акције „Мрежа” која је истраживала токове и начин нелегалне трговине цигарета деведесетих година прошлог века. И Мирјана Марковић и Марко Милошевић се налазе у бекству и за њима је расписана потерница Интерпола. Њих двоје сада живе у Москви где су добили азил.

Према подацима полиције, групу Мирјане Марковић и њеног сина Марка Милошевића, чинила је и Бојана Бајрушевић, власница предузећа „Треф рентакар”. Они су осумњичени да су руководили криминалном групом која је оштетила државну касу за више милиона некадашњих немачких марака.

У пријави која је поднета против њих за шверц цигарета пише да је Мирјана Марковић омогућила свом сину шверц цигарета тако што је наложила Михаљу Кертесу да на царинским прелазима не контролише камионе предузећа „Треф рентакар”. Предузеће „Треф рентакар”, иза којег је, како је полиција утврдила, стајао Марко Милошевић, на шверцу цигарета зарадило је неколико десетина милиона евра.

Полиција је тада прецизирала да је група Марка Милошевића почела са шверцом цигарета 1996. и да се тај посао обављао све до 2001. године. Као што је раније било познато, Марко Милошевић је ушао у посао захваљујући Владимиру Ковачевићу Трефу, оснивачу предузећа „Треф рентакар”, чија је супруга Бојана Бајрушевић. Пријатељство Ковачевића и Милошевића заснивало се на Марковом хобију – аутотрке. Ковачевић је увео Марка у свој тркачки тим, а овај му се одужио тиме што му је преко мајке омогућио да шверцује цигарете. Пријатељство је завршено 1997. године, када је Влада Треф убијен на паркингу „Сава центра”.

Заправо, тадашњим открићем да су Мирјана Марковић и Марко Милошевић, поред осталих, учествовали у шверцу цигарета, потврђене су раније сумње да се новцем добијеним од овог вида криминала финансирао Милошевићев режим, али и да је шверц цигарета био једна врста државног посла у који су били укључени други високи државни функционери. Новац је, дакле, трошен за одређене државне потребе, али је, како то обично иде, велики део колача отишао на приватне рачуне у иностранству. Захваљујући том делу колача, многи од „државних” шверцера цигарета уживали су (или и сада уживају) статус угледних грађана и успешних бизнисмена. У суштини, била је то једна профитабилна криминална група коју су сачињавали криминалци, политичари, челници јавне и тајне полиције и царине.

Колико је тог новца отишло на приватне рачуне Милошевића, утврдиће се овом истрагом.