Судије из Аранђеловца и Тополе путују сваког дана у Крагујевац. Дневно пређу и по 130 километара, а трошкови њиховог превоза од куће до посла мере се стотинама хиљада динара.

Пет заменика апелационог тужиоца у Новом Саду, који су живели у Вршцу, Панчеву и Суботици, најпре су путовали, а онда су изнајмили станове у Новом Саду. Држава им дотира накнаду за становање у висини од 250 евра месечно, а исто толико им исплаћује на име одвојеног живота од породице. То је укупно две и по хиљаде евра месечно, само за Апелационо тужилаштво у Новом Саду.

Међутим, томе треба додати и надокнаду за путне трошкове, четири пута месечно, јер и судије и тужиоци из апелационих судова и тужилаштава, који су изнајмили станове у Београду, Нишу, Крагујевцу и Новом Саду, имају право да сваког викенда, о трошку државе, путују својим кућама, „у посету породици”. Трошкови се надокнађују у висини цене аутобуске карте у међуградском превозу.

Они који станују ближе, не могу рачунати да ће им држава плаћати стан у граду где им је радно место. То право одређује километража, јер од Зрењанина до Новог Сада има 40 километара, а од Панчева до Новог Сада 120 километара.

Збирни подаци о путним трошковима, трошковима становања и издвајања за одвојени живот судија и тужилаца у Србији – не постоје. Како нам је објашњено у Министарству правде, сваки суд и свако тужилаштво шаљу министарству динарску цифру коју треба исплатити, али те цифре нико још у министарству није сабирао.

„Правосудни органи, у складу са Законом о буџету и одлуком о расподели средстава, достављају Министарству правде захтев о потребним новчаним средствима, како би се извршио њихов трансфер. Министарство правде нема податке о томе колико судија и тужилаца добија накнаду за одвојени живот и смештај, имајући у виду да правосудни органи министарству за ту врсту трошкова достављају захтев за трансфер средстава под ставком накнада за запослене, која поред накнаде за одвојен живот и смештај, обухвата и накнаде за превоз свих запослених носилаца правосудних функција”. То је званичан одговор Министарства правде на питање „Политике” колико државу кошта „пресељавање” судија и тужилаца.

Незванично се говори о податку да има око две стотине судија и тужилаца који не живе у граду у коме раде, дакле, само десет одсто од укупно две хиљаде судија, тужилаца и заменика тужилаца у Србији.

Иако није јасно да ли у ту цифру спадају само они који су се преселили или и они који путују, и иако нема тачног податка о укупној висини трошкова, у Министарству правде је израчунато колике су уштеде остварене од почетка рада нове мреже судова.

„Од успостављања нове мреже правосудних органа, расходи за запослене и за плате у односу на прошлу годину бележе смањење за 150 милиона динара месечно, а остали текући расходи бележе смањење за 26 милиона”, званично нам је саопштено у Министарству правде.

Уштеде су, најпре, остварене смањењем броја судија и запослених, па се претпоставља да су плате запослених и доприноси утицали на горње цифре.

Осим тога, многи који путују, користе службена возила и возаче, док се неки сналазе помоћу линијског, међуградског или сопственог превоза. Неки, пак, не путују сваког дана на посао у другом граду већ користе право на кућни рад – код куће припремају предмете и израђују одлуке, а већају у згради суда.

Највећи суд у Србији по броју судија је Први основни суд у Београду. Само један од 192 судија тог суда не живи на територији Београда. Како је за „Политику” рекла Тања Шобат, вршилац функције председника Првог основног суда, само један судија, који живи у Шапцу, остварује право на накнаду за превоз, у висини реалних трошкова превоза, али није поднео захтев за одвојени живот.

Накнада за одвојени живот је сваког месеца другачија, а износи 75 одсто од просечне плате у Србији. Будући да је просечна зарада у Србији прошлог месеца била 33.000 динара, то значи да су судије и тужиоци који су изнајмили станове у другим градовима, за прошли месец примили 24.850 динара само на име одвојеног живота од породице.

У Апелационом суду у Београду, од укупно 74 судије, само двоје остварује накнаду за трошкове смештаја, превоза и одвојеног живота од породице. Како нам је рекла Мирјана Пиљић, координатор за медије Апелационог суда у Београду, један од тих судија преселио се из Бора, а други из Крушевца. Међутим, у овом суду ради још пет судија који живе ван територије Београда (двоје из Ваљева, двоје из Пожаревца и један из Смедерева), али се они нису преселили нити су поднели захтев за надокнаду трошкова превоза.

Апелациони суд у Београду покрива територију седам већих градова, па је било и логично да у овај суд буде изабран и један број судија из тих градова. То важи и за апелациона тужилаштва и судове у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу.

Александра Петровић