Небојша и у сну преживљава линч

Споро хода, а кад говори, држи се за чело, трља слепоочнице... трпи несносну главобољу, каже нам јетко. Небојша Трајковић признаје да је сада други човек. Сломљен, болестан, помало изгубљен, сенка од оног каквог су га годинама знали пријатељи и колеге полицајци. Преживео је тог кобног 2. децембра пакао, гледао смрти у очи и сада од тога не може да се отргне. Месец и по дана је провео на ВМА, видали су му повреде, а тек му предстоји тежак пут да излечи ране у души.

Има ноћне море, буди се мокар од зноја, уплашен. Слике са стадиона „Маракана” су му још у подсвести. Хулигани насрћу на њега, гомила разуларених која се као стампедо сјурила и готово га линчовала. У три наврата, готово десетак минута су га тукли, газили и бакљама спаљивали.

– Инспекторе, п....., сад си готов... – викали су и витлали бакљама, шутирали га ногама.

Како су га препознали када је био у цивилу, с капуљачом од дукса. Притешњен уз ограду, штитио је главу, склупчао се и трпео ударце, све јаче од јачег. Када је успео да извуче службени пиштољ, могао је по свим правилима службе и самоодбране и да га употреби. То јест да пуца у нападаче. И шта би било, пролетело му је кроз главу:

– Ја бих их целог живота носио на души, и полиција би била укаљана и држава и Црвена звезда. У магновењу сам решио да то не урадим па макар ме они убили.

(/slika2)Небојша Трајковић, 42-годишњак, до тада живахан, ведар, аскета, спортиста, човек који је завршио полицијску школу у Каменици, вишу криминалистичку и Факултет за примењене науке, одсек банкарство, виши криминалистички инспектор, по рангу мајор полиције, рањаван код Медвеђе у обрачуну са албанским сепаратистима, прошао Босну и Косово, гледао смрти у очи, није потегао пиштољ, али му нико није ни помогао када је био у животном шкрипцу тог поподнева на „Маракани”. Некако депримирајуће звучи прича да је он прошао курсеве које је организовао ОЕПС, на којима је стицао знања из безбедности и законитости, едукације полиције, насиља у породици и малолетничкој делинквенцији.

Урош Мишић, младић из Вишњице који је ухапшен због напада на Трајковића, тренирао је џудо у клубу Жандармерије, али због недоличног понашања, дружења с хулиганима и више прекршаја одстрањен је из клуба.

– Тек годину дана сам радио на опсервацији навијача на утакмицама. Никоме се нисам замерио, и тог дана сам дошао на стадион да професионално одрадим свој део посла. Ја који сам одмалена волео Звезду, гледао све њене велике утакмице, нисам ни слутио шта ме чека, каква мора, какав пакао. После напада сам данима трпео несносне болове. Пукао ми је капилар у мозгу, имам хематом који може да буде опасан по живот... – прича Трајковић.

Наклапања да је имао камеру и снимао навијаче немају везе са истином.

Ових дана, после готово два и по месеца, Трајковић мора да редовно посећује неуропсихијатра. Има јаке главобоље, пије гомилу лекова. Анксиозни посттрауматски стресни поремећај. Тако му гласи тренутна дијагноза. Прибојава се освете, зна од кога, али каже и да је рано да о томе прича. Жели да заштити породицу, супругу и двојицу синова. Подстанар је у Београду, бескућник, каже нам. Тренутно је у добровољној самоизолацији, на релацији кућа – лекари. С колегама из Жандармерије се само чује телефоном, јер они зову и питају за здравље.

Остају питања у ваздуху: зашто је нападнут, ко је показао прстом на њега. Зашто је, када су ту, у близини били и остали оперативци баш он изабран за жртву. И откуд толика количина беса да се излије баш на њега. И зашто није било редара да прискоче у помоћ, зашто су камере на стадиону биле искључене. И још много питања на која ће он, и не само он, морати да одговори.

Небојша је веровао да време лечи, али њему није боље, већ горе. Ране по телу пролазе, али оне друге, жигови у души и глави га муче. Опоравак, то је једино што можемо да му пожелимо.