Sporo hoda, a kad govori, drži se za čelo, trlja slepoočnice... trpi nesnosnu glavobolju, kaže nam jetko. Nebojša Trajković priznaje da je sada drugi čovek. Slomljen, bolestan, pomalo izgubljen, senka od onog kakvog su ga godinama znali prijatelji i kolege policajci. Preživeo je tog kobnog 2. decembra pakao, gledao smrti u oči i sada od toga ne može da se otrgne. Mesec i po dana je proveo na VMA, vidali su mu povrede, a tek mu predstoji težak put da izleči rane u duši.

Ima noćne more, budi se mokar od znoja, uplašen. Slike sa stadiona „Marakana” su mu još u podsvesti. Huligani nasrću na njega, gomila razularenih koja se kao stampedo sjurila i gotovo ga linčovala. U tri navrata, gotovo desetak minuta su ga tukli, gazili i bakljama spaljivali.

– Inspektore, p....., sad si gotov... – vikali su i vitlali bakljama, šutirali ga nogama.

Kako su ga prepoznali kada je bio u civilu, s kapuljačom od duksa. Pritešnjen uz ogradu, štitio je glavu, sklupčao se i trpeo udarce, sve jače od jačeg. Kada je uspeo da izvuče službeni pištolj, mogao je po svim pravilima službe i samoodbrane i da ga upotrebi. To jest da puca u napadače. I šta bi bilo, proletelo mu je kroz glavu:

– Ja bih ih celog života nosio na duši, i policija bi bila ukaljana i država i Crvena zvezda. U magnovenju sam rešio da to ne uradim pa makar me oni ubili.

Nebojša Trajković, 42-godišnjak, do tada živahan, vedar, asketa, sportista, čovek koji je završio policijsku školu u Kamenici, višu kriminalističku i Fakultet za primenjene nauke, odsek bankarstvo, viši kriminalistički inspektor, po rangu major policije, ranjavan kod Medveđe u obračunu sa albanskim separatistima, prošao Bosnu i Kosovo, gledao smrti u oči, nije potegao pištolj, ali mu niko nije ni pomogao kada je bio u životnom škripcu tog popodneva na „Marakani”. Nekako deprimirajuće zvuči priča da je on prošao kurseve koje je organizovao OEPS, na kojima je sticao znanja iz bezbednosti i zakonitosti, edukacije policije, nasilja u porodici i maloletničkoj delinkvenciji.

Uroš Mišić, mladić iz Višnjice koji je uhapšen zbog napada na Trajkovića, trenirao je džudo u klubu Žandarmerije, ali zbog nedoličnog ponašanja, druženja s huliganima i više prekršaja odstranjen je iz kluba.

– Tek godinu dana sam radio na opservaciji navijača na utakmicama. Nikome se nisam zamerio, i tog dana sam došao na stadion da profesionalno odradim svoj deo posla. Ja koji sam odmalena voleo Zvezdu, gledao sve njene velike utakmice, nisam ni slutio šta me čeka, kakva mora, kakav pakao. Posle napada sam danima trpeo nesnosne bolove. Pukao mi je kapilar u mozgu, imam hematom koji može da bude opasan po život... – priča Trajković.

Naklapanja da je imao kameru i snimao navijače nemaju veze sa istinom.

Ovih dana, posle gotovo dva i po meseca, Trajković mora da redovno posećuje neuropsihijatra. Ima jake glavobolje, pije gomilu lekova. Anksiozni posttraumatski stresni poremećaj. Tako mu glasi trenutna dijagnoza. Pribojava se osvete, zna od koga, ali kaže i da je rano da o tome priča. Želi da zaštiti porodicu, suprugu i dvojicu sinova. Podstanar je u Beogradu, beskućnik, kaže nam. Trenutno je u dobrovoljnoj samoizolaciji, na relaciji kuća – lekari. S kolegama iz Žandarmerije se samo čuje telefonom, jer oni zovu i pitaju za zdravlje.

Ostaju pitanja u vazduhu: zašto je napadnut, ko je pokazao prstom na njega. Zašto je, kada su tu, u blizini bili i ostali operativci baš on izabran za žrtvu. I otkud tolika količina besa da se izlije baš na njega. I zašto nije bilo redara da priskoče u pomoć, zašto su kamere na stadionu bile isključene. I još mnogo pitanja na koja će on, i ne samo on, morati da odgovori.

Nebojša je verovao da vreme leči, ali njemu nije bolje, već gore. Rane po telu prolaze, ali one druge, žigovi u duši i glavi ga muče. Oporavak, to je jedino što možemo da mu poželimo.