Са Борисавом Јовићем разговарали смо у родном Никшићу надомак Крагујевца неколико дана пре појављивања његове нове књиге „Од Газиместана до Хага”, коју „Политика” као фељтон објављује од недеље.

Како ником од вас није пало на памет да се удружите и да смените Милошевића?

То није долазило у обзир због огромног угледа који је имао у народу и партији. Највећи број људи у народу и у партији, изузев нас у најужем руководству који смо непосредно с њим радили, који смо могли да видимо какве су грешке и шта није добро, мислио је да он феноменално добро води политику, да одлично ради и да би идеја да буде смењен била потпуно бесмислена.

У јавности се помињало припремање пуча Перишића и Станишића.

Нисам ја та јавност. Апсолутно ме није занимало да ја будем на челу, тако да ја у животу никада не бих организовао неки удар против било кога. Углед му је био велики без обзира на грешке на које смо му указивали само у четири ока, ја никада о томе нисам јавно говорио.

Ваш сукоб почиње с ЈУЛ-ом?

Потпуно смо се разишли у вези са ЈУЛ-ом, а имали смо проблеме и раније. Увео је санкције Словенији и нанео штету нашој привреди. Покушао сам све што сам могао, али није помогло ништа. Међутим, у јавности се сматрало да је урадио генијалну ствар, ударивши Словенце по џепу.

И онда почиње време корупције, раслојавања, Милошевићева породица се издваја из средине, почињу бројна убиства. Да ли је Милошевић могао директно да наручи нечије убиство? Рецимо, он каже: хајде да убијемо Ћурувију. Шта ви мислите?

Сматрам да то не би могао и да није радио, немам никакве доказе, ни „за” ни „против”, али једноставно не могу да верујем у то. Могу да верујем да су око Милошевића постојали људи који су имали врло велику власт и врло велику моћ, укључујући и ту јединицу, Удбу и све који су јако били зависни од опстанка Милошевићеве власти. Врло лако може бити, али ја не могу то да тврдим, да су они независно од његовог знања паралелно то радили да би ту власт сачували и опстали.

Ко год се Мири Марковић замерио, тај је или погинуо, или нестао, или је био убијен.

Ја сам јој се тешко замерио, али нисам убијен. Мене је, верујем, Милошевић заштитио.

Од ње?

Од такве судбине. Мислим да је он дубоко у души био свестан да је политички израстао уз моју највећу подршку. Када је постао политичар, ја сам већ био у два мандата члан Владе Србије, у два мандата члан савезне владе, амбасадор, касније председник председништва. Када је ступио на дужност ја сам већ имао двадесет година политичког искуства, и много сам му помогао да се снађе у тој ситуацији. У периоду његове владавине био сам крајње коректан и помогао сам максимално без амбиција да нешто добијем, и најважније, мислим да је он у души потпуно разумео моје критике у односу на ЈУЛ, али није био у стању да се из тога извуче.

Зашто?

Зато што му је жена била важнија него ја.

Ваш последњи сусрет био је ’95. Није вам падало на памет да га некад позовете да му укажете на дешавања?

То би ми било испод достојанства. Он је мене сменио а да ми није претходно рекао да ће то да уради. Сменио ме је када нисам био присутан и на нестатутаран начин. И није ме позвао ни телефоном да ми каже који је разлог.

Како сте се осећали када сте чули да је Милошевић ухапшен?

То је велика срамота за Србију. Милошевић је правио грешке због којих је требало да изгуби власт, што се и догодило септембра 2000. Требало је да буде пензионер, и да иде на пијацу да купује жени да му спреми ручак и да се понаша као сви обични људи. Можда би му то пало тешко али би било праведно.

Следећи пут сте се видели у Хагу.

Нисам желео да идем у Хаг, прво су тужиоци Хашког трибунала претили да ће ме оптужити и долазили су овде три пута, 30 сати су ме саслушавали. Једном је био Џефри Најс и два пута његова заменица. Не знам да ли су већ тада закључили да не би требало да ме оптужују или нису. Онда су питали да ли ћу бити сведок Милошевића или сведок тужилаштва. Одбио сам и једно и друго. Ипак морао сам да сведочим по налогу суда али сам говорио само истину, да ли некоме одговара или не, то ме не занима. За време суђења Милошевићу био сам у привилегованој ситуацији, јер сам имао стални канал одакле су ми давали изјаве свих оних који ће тек да сведоче. Мање-више то је било организовано лагање, да би се оцрнила Србија и српска политика. Циљ је био да се сакрије злочин који је начињен над српским народом, над Србијом, и над Југославијом. То ми је омогућило да реагујем у новој књизи.

Не мислите да је Милошевић одговоран за милион протераних Срба, за 300.000 жртава, за…

Одговорни су они који су рат изазвали и који су наметнули растурање Југославије не тражећи решење за српски народ.

Велики део Срба криви Милошевића.

Део Срба који је желео да се његовим рушењем дочепа власти због његових грешака.

Да ли сте у Хагу могли нешто да схватите из Милошевићевих погледа?

Нисам се ни трудио. Његова позиција била је бедна и јадна, и мени га је било жао, али то је стицај околности и ја ту ништа не могу да урадим. Да није било Мире Марковић, ја можда не бих био смењен, можда би уместо Шаиновића и Милутиновића и мене отерали тамо.

Милошевић је умро, нема пресуде.

Као да и није оптужен. Није ништа доказано, сасвим је јасна ствар, човек је невин.