Београђанин Михаило Ћетковић имао је 41 годину, а његова супруга Станица 38, када су 1970. године отпочели парницу са општином Врачар око куће у Улици Анастаса Јовановића број један. Од тада је прошло 40 година. Кућа је одавно срушена, а на њеном месту изграђена је петоспратница. Пре две године, Станица Ћетковић је преминула. Михаило ускоро пуни 83 године. Парница и све оно што је проистекло из ове правне заврзламе, и даље траје.

„Мислим да је мој судски спор најстарији у Србији. Пола живота провео сам у судницама и не знам да ли ћу доживети крај. Нисам желео да своју државу тужим суду у Стразбуру јер сам веровао да ће у њој кончано почети да се примењују закони. Више нисам сигуран да ће се то икада догодити”, започиње своју причу Михаило Ћетковић.

Ход по мукама почео је одмах када су супруга и он, са брачним паром Живорадом и Видосавом Дробњак, купили кућу од 270 квадрата на Врачару од Софије Јаковљев. Та жена била је пореклом Рускиња, али је имала држављанство тадашње Југославије. Испоставило се да је то било довољно да локална власт новим власницима оспори власништво над кућом.

Правосудна драма почела је када су се због продаје куће побунили станари који су сматрали да су имали право прече куповине. Они су општини Врачар поднели представку о наводном спорном држављанству Софије Јаковљев, тврдећи да она није могла да поседује непокретну имовину у Југославији. Три године касније, општина покреће поступак о национализацији над овом кућом, на основу извештаја из полиције да јој држављанство „није потврђено”.

Листајући документацију тешку више од 15 килограма, Михаило каже да општина те 1974. године није успела да се упише као власник куће, јер је тадашњи Други општински суд утврдио да су власници брачни парови Ћетковић и Дробњак. Пресуду је потврдио и ондашњи Окружни суд. Општина тада покреће тужбу против Софије Јаковљев и два брачна пара, тражећи да суд поништи купопродајни уговор. У међувремену, Софија је умрла, а предмет 1975. године стиже у Врховни суд који две године касније поништава уговор о купопродаји куће, оцењујући да је ипак постојало решење о национализацији.

Како овај документ никоме од нових власника никада није уручен, Ћетковићи новом тужбом траже од општине накнаду штете. У спору који је стигао до Савезног суда утврђено је да Ћетковићима нису повређена уставна права.

„Стамбена задруга ’Простор’ добила је од општине локацију на којој је била наша кућа. На њеним рушевинама 1991. године изграђена је зграда са 55 станова од којих су три припала општини. Поново смо пред судом тражили оно што нам је отето и 1994. године добијамо пресуду којом је суд утврдио да смо нас четворо сувласници куће са правом коришћења земљишта. Предмет опет стиже до Врховног суда који уважава жалбу задруге ’Простор’ и све враћа на почетак”, објашњава Михаило Ћетковић.

И ову правну битку Ћетковићи и Дробњаци добијају после 30 година спорења па су помислили да је правда коначно стигла. Одлука Савезног суда у њихову корист била је основ да затраже накнаду штете солидарно – од општине Врачар и задруге „Простор”.

„Још пет година провели смо у Трећем општинском суду. Када је 2005. године спор стигао до пресуде, обавештени смо да је предмет додељен новоизабраној судији, којој је било потребно шест месеци да се упозна са предметом. Затим је донета пресуда у нашу корист, да нам општина и задруга надокнаде штету од 28.317.000 динара, али је омашком изостављена кључна реч ’солидарно’. Само због те речи таква пресуда није могла да опстане”, наставља Михаило.

Предмет је и данас у Вишем суду. Чека се допунски налаз вештака о томе колика штета треба да буде надокнађена овим људима.

„Краљ Петар Први Карађорђевић својевремено је тужио једног сељака са Опленца који је одбио да му прода њиву. Краљ је желео да заокружи своје имање, али сељак је одговорио да не жели да изгуби тако доброг комшију. Суд је пресудио у корист сељака и краљ је морао да плати трошкове. Писао сам о томе председнику Борису Тадићу. Додао сам да су такве пресуде могуће само у земљи која поштује своје законе и у којој су сви пред законом једнаки. Испред Палате правде стоји статуа цара Душана, испод које пише да судије треба да суде по закону, а не по страху од цара. Мислио сам да је прошло време када судије нису смеле да пресуђују на штету власти”, каже на крају своје приче Михаило Ћетковић.

Он и даље не жели да по правду путује у Стразбур. Каже да и даље верује у српско правосуђе. Носећи тешке фасцикле и пресуде, овај човек наставља своју парницу, дирљиво охрабрен обећањима надлежних да стари предмети имају предност и оценом да је стање у српском правосуђу сваког дана све боље. Да ли је био у праву, показаће време. Ако већ није.

Доротеа Чарнић