Rekonstrukcija zločina u Sjeverinu

Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalna pitanja i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, izjavio je juče za „Politiku”, na 17. godišnjicu od zločina u Sjeverinu, da je taj zločin, „sa pravne strane” razrešen. „Znaju se izvršioci, ali tu se stalo. Moglo je više da se učini da se nađu nalogodavci. Njih treba tražiti u bivšim bezbednosnim strukturama, jer jasno je da je plan da se izvrši taj zločin postojao. To bi bilo zadovoljenje pravde”, rekao je Ljajić.

Narodniposlanik Kenan Hajdarević (LDP), u izjavi koju prenosi Beta, najavio je da će LDP u Skupštini opštine Priboj tražiti da se 22. oktobar proglasi danom sećanja na zločin u Sjeverinu. On je istakao da je „svaka od ovih 17 godina protekla u velikoj patnji porodica i najbližih prijatelja i sugrađana nastradalih”. Dodao je da su u dugom sudskom postupku osuđeni samo neki od odgovornih za ovaj zločin, a van domašaja pravde ostali su neki od najznačajnijih organizatora.

Da je država zakazala u onom delu koji se odnosi na zbrinjavanje porodica žrtava, smatra i Nataša Kandić, predsednica Fonda za humanitarno pravo. „Ono što je osnovni problem jeste da porodice žrtava nisu dobile materijalnu odštetu od države, taj zahtev je odbačen. Osim toga, postupak nije sproveden u Republici Srpskoj. Takav odnos ova država ima i prema svima drugima osim prema raseljenima sa Kosova koji su bili zaposleni u državnoj upravi. Milan Lukić je osuđen u Hagu po optužnici u kojoj se ne nalaze zločini u Sjeverinu i Štrpcima. Iako je osuđen kao najgori zločinac, to nije dovoljno za zadovoljenje pravde”, kaže Nataša Kandić.

Predsednica Fonda za humanitarno pravo smatra da je neophodno da država pokaže svoju brigu i tako što bi „predsednik otišao na mesto zločina, da poseti te ljude i da se izvini”.

U selu Mioče, u blizini Ruda, kod kafane„Amfora” u BiH, na putu za Priboj, 22. oktobra 1992. godine autobus je zaustavila grupa pripadnika paravojne formacije „Osvetnici” sa Milanom Lukićem na čelu. Posle legitimisanja, iz autobusa su izveli samo Bošnjake i kamionom ih prevezli u hotel „Vilina vlas” kod Višegrada. Tu su ih, kako je presudom i utvrđeno, Milan Lukić i ostali brutalno zlostavljali, a zatim su ih odveli na obalu reke Drine i sve streljali.

U julu 2005. godine Okružni sud u Beogradu osudio je na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora Milana Lukića koji je u međuvremenu u Hagu osuđen na doživotnu zatvorsku kaznu. Oliver Krsmanović, koji je u bekstvu, osuđen je na 20 godina zatvora, kao i Dragutin Dragićević, dok je Đorđe Šević osuđen na 15 godina zbog ratnog zločina protiv civila. Vrhovni sud je pre tri godine potvrdio odluku Okružnog suda i presuda je postala pravnosnažna.

Na osnovu iskaza svedoka Luke Dragićevića, koji je bio komandant lake pešadije Višegradske brigade, utvrđeno je da okrivljeni nisu bili pripadnici regularne vojske, već paravojne formacije „Osvetnici”, navela je sudija Vinka Beraha-Nikićević. Fond za humanitarno pravo je 2007. godine podneo tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije u ime 25 članova porodica 16 Bošnjaka iz Sjeverina, jer oni nisu dobili od države nikakvu pomoć.

D. Č. – D. M.

-----------------------------------------------------

Žrtve zločina

U Sjeverinu su ubijeni: Mehmed Šebo, Zafer Hadžić, Medo Hadžić, Medredin Hodžić, Ramiz Begović, Derviš Softić, Medhad Softić, Mujo Alihodžić, Alija Mandal, Sead Pecikoza, Mustafa Bajramović, Hajrudin Sajtarević, Esad Džihić, Ramahudin Ćatović, Idriz Gibović i Mevlida Koldžić.

Po naredbi Sretena Lukića, fotoreporter iz Srbije slikao je izmučena tela ljudi, a te fotografije kasnije su upotrebljene kao dokaz u sudskom postupku protiv četvorice „Osvetnika”, koji je vođen u Okružnom sudu u Beogradu. Pretpostavlja se da su oteti ljudi, nakon mučenja, streljani na obali Drine, a potom i bačeni u reku, a njihova tela ni do danas nisu nađena.