Реконструкција злочина у Сјеверину

Расим Љајић, министар за рад и социјална питања и председник Националног савета за сарадњу са Хашким трибуналом, изјавио је јуче за „Политику”, на 17. годишњицу од злочина у Сјеверину, да је тај злочин, „са правне стране” разрешен. „Знају се извршиоци, али ту се стало. Могло је више да се учини да се нађу налогодавци. Њих треба тражити у бившим безбедносним структурама, јер јасно је да је план да се изврши тај злочин постојао. То би било задовољење правде”, рекао је Љајић.

Народнипосланик Кенан Хајдаревић (ЛДП), у изјави коју преноси Бета, најавио је да ће ЛДП у Скупштини општине Прибој тражити да се 22. октобар прогласи даном сећања на злочин у Сјеверину. Он је истакао да је „свака од ових 17 година протекла у великој патњи породица и најближих пријатеља и суграђана настрадалих”. Додао је да су у дугом судском поступку осуђени само неки од одговорних за овај злочин, а ван домашаја правде остали су неки од најзначајнијих организатора.

Да је држава заказала у оном делу који се односи на збрињавање породица жртава, сматра и Наташа Кандић, председница Фонда за хуманитарно право. „Оно што је основни проблем јесте да породице жртава нису добиле материјалну одштету од државе, тај захтев је одбачен. Осим тога, поступак није спроведен у Републици Српској. Такав однос ова држава има и према свима другима осим према расељенима са Косова који су били запослени у државној управи. Милан Лукић је осуђен у Хагу по оптужници у којој се не налазе злочини у Сјеверину и Штрпцима. Иако је осуђен као најгори злочинац, то није довољно за задовољење правде”, каже Наташа Кандић.

Председница Фонда за хуманитарно право сматра да је неопходно да држава покаже своју бригу и тако што би „председник отишао на место злочина, да посети те људе и да се извини”.

У селу Миоче, у близини Руда, код кафане„Амфора” у БиХ, на путу за Прибој, 22. октобра 1992. године аутобус је зауставила група припадника паравојне формације „Осветници” са Миланом Лукићем на челу. После легитимисања, из аутобуса су извели само Бошњаке и камионом их превезли у хотел „Вилина влас” код Вишеграда. Ту су их, како је пресудом и утврђено, Милан Лукић и остали брутално злостављали, а затим су их одвели на обалу реке Дрине и све стрељали.

У јулу 2005. године Окружни суд у Београду осудио је на максималну казну од 20 година затвора Милана Лукића који је у међувремену у Хагу осуђен на доживотну затворску казну. Оливер Крсмановић, који је у бекству, осуђен је на 20 година затвора, као и Драгутин Драгићевић, док је Ђорђе Шевић осуђен на 15 година због ратног злочина против цивила. Врховни суд је пре три године потврдио одлуку Окружног суда и пресуда је постала правноснажна.

На основу исказа сведока Луке Драгићевића, који је био командант лаке пешадије Вишеградске бригаде, утврђено је да окривљени нису били припадници регуларне војске, већ паравојне формације „Осветници”, навела је судија Винка Бераха-Никићевић. Фонд за хуманитарно право је 2007. године поднео тужбу за накнаду штете против Републике Србије у име 25 чланова породица 16 Бошњака из Сјеверина, јер они нису добили од државе никакву помоћ.

Д. Ч. – Д. М.

-----------------------------------------------------

Жртве злочина

У Сјеверину су убијени: Мехмед Шебо, Зафер Хаџић, Медо Хаџић, Медредин Хоџић, Рамиз Беговић, Дервиш Софтић, Медхад Софтић, Мујо Алихоџић, Алија Мандал, Сеад Пецикоза, Мустафа Бајрамовић, Хајрудин Сајтаревић, Есад Џихић, Рамахудин Ћатовић, Идриз Гибовић и Мевлида Колџић.

По наредби Сретена Лукића, фоторепортер из Србије сликао је измучена тела људи, а те фотографије касније су употребљене као доказ у судском поступку против четворице „Осветника”, који је вођен у Окружном суду у Београду. Претпоставља се да су отети људи, након мучења, стрељани на обали Дрине, а потом и бачени у реку, а њихова тела ни до данас нису нађена.