Србија не може да тежи неограниченој међународно-правној сарадњи у кривичним стварима, јер у кривичном законодавству европских земаља постоје изразите разлике, речено је на конференцији „Европске интеграције и међународна кривично-правна сарадња”, одржаној протекле недеље у Београду, у организацији Института за упоредно право и Српског удружења за кривично-правну теорију и праксу.

– Ако једна држава, сарађујући са другом, даје предност страном кривичном праву, онда тиме губи сопствено кривично право. Сарадња јесте могућа, али сарадња по сваку цену не би била оправдана. Она је често руковођена неким политичким разлозима, који могу бити оправдани, али потребно је очувати ауторитет сопственог права и правосуђа – каже др Зоран Стојановић, професор Правног факултета у Београду.

На примеру европског налога за хапшење професор објашњава зашто овај облик сарадње држава није могућ у сваком конкретном случају. Наиме, налог се примењује на тридесетак кривичних дела, од којих су нека формулисана врло непрецизно. Међу њима је и ксенофобија, која у многим земљама није кривично дело, јер у буквалном преводу значи „страх од странаца”, а требало би да се кажњава испољено непријатељство према странцима.

– Европски налог за хапшење се мора извршити, чак и у случају када је држављанин једне земље учинио кривично дело које није прописано у законодавству те земље. То је могуће на основу узајамног признавања судских одлука у области кривичног права, али то значи да грађанин сваке земље Европске уније мора да познаје кривично право свих 27 земаља чланица ЕУ и усклади своје понашање са најстрожим кривичним правом – каже др Стојановић.

Када у другој држави изврши кривично дело које у његовој земљи није кажњиво, његова држава мора да га преда оној чланици ЕУ на чијој територији је извршио дело које је кажњиво по кривичном закону те државе.

– Да ли је то оправдано? На тај начин свака земља која предаје своје грађане дезавуише сопствено кривично право, зарад брзе и ефикасне међудржавне сарадње. Зато сматрам да су преурањена залагања у Србији за закључивање уговора о регионалном налогу за хапшење – каже проф. др Зоран Стојановић.

Он напомиње да се чак и кривични законици Србије и Црне Горе разликују у неким важним стварима. На пример, злоупотреба службеног положаја у Црној Гори више није кривично дело у основном облику, као што је прописано у Србији. Да ли би Црна Гора предала Србији свог држављанина који је извршио ово кривично дело које у његовој земљи није прописано као кажњиво?

– Однедавно у Републици Српској су кажњиве припремне радње за извршење кривичног дела. Код нас то није кривично дело. Шта бисмо ми урадили у том случају, ако је држављанин БиХ само припремао неко кривично дело на територији наше државе? У БиХ за припремне радње може бити изречена затворска казна, а код нас то није кажњиво – објашњава професор.

Према новим решењима у међународној сарадњи, може се догодити да Србија мора другој држави да „уступи” странца који је на нашој територији извршио, на пример, убиство.

– Постоји претерани ентузијазам и не постављају се готово никакве границе у међународној правној сарадњи. Наравно, та сарадња је неопходна и показала је врло ефикасне резултате, јер имамо читав низ кривичних дела са међународним елементом, али неопходно је очувати домаће право – каже на крају проф. др Зоран Стојановић.