Србија разговара: Случај Татон

Ди­ле­ме не­ма – 17. сеп­тем­бра 2009. го­ди­не у цен­тру Бе­о­гра­да до­го­ди­ло се не­за­пам­ће­но на­си­ље. Фран­цу­ског др­жа­вља­ни­на Бри­са Та­то­на пре­ту­кла је гру­па на­ви­ја­ча, а од по­вре­да, за­до­би­је­них том при­ли­ком, Фран­цуз је пре­ми­нуо 12 да­на ка­сни­је. По­сле не­што ви­ше од го­ди­ну да­на, на­ви­ја­чи­ма ко­ји су уче­ство­ва­ли у на­си­љу пре­сто­нич­ки Ви­ши суд из­ре­као је нај­ви­ше ка­зне про­пи­са­не за­ко­ном. По­сле раз­ма­тра­ња и ве­ћа­ња, Апе­ла­ци­о­ни суд у Бе­о­гра­ду пре­и­на­чио је пр­во­сте­пе­ну пре­су­ду и пр­во­сте­пе­не ка­зне, го­то­во свим окри­вље­ни­ма, ума­њио за по­ла.

Да ли прак­са ова­ко дра­стич­ног ума­ње­ња ка­зни по­сто­ји у Ср­би­ји, ко­ја је од пре­су­да аде­кват­ни­ја и да ли су оне до­но­ше­не под при­ти­ском, за „По­ли­ти­ку“ по­ле­ми­шу Зо­ран Иво­ше­вић, не­ка­да­шњи су­ди­ја Вр­хов­ног су­да Ср­би­је, и адво­кат Бо­жо Пре­ле­вић.

По­ли­ти­ка: Да ли је у суд­ској прак­си уоби­ча­је­но да ка­зне, по­сле раз­ма­тра­ња жал­би, као у кон­крет­ном слу­ча­ју бу­ду пре­по­ло­вље­не?

Пре­ле­вић: Ни­је уоби­ча­је­но за­то што пр­во­сте­пе­ни су­до­ви зна­ју ка­ква је суд­ска прак­са, а у окви­ру ње и ко­ли­ке су ка­зне за од­ре­ђе­на де­ла. Про­блем овог пред­ме­та је у прав­ној тех­ни­ци. Су­ду је по­зна­то да је од­ре­ђе­на гру­па љу­ди до­шла на Оби­ли­ћев ве­нац, да је пла­ни­ра­ла не­ко­га ко но­си „дру­ге бо­ја“ да пре­ту­че, да се по­пе­ла на пла­то... Али, да ли су они до­шли да уби­ју? Ми­слим да ов­де не­ма ди­рект­ног уми­шља­ја, као што је то суд за­кљу­чио, и да је нај­ви­ше што мо­же да им се ста­ви на те­рет евен­ту­ал­ни уми­шљај. А, и то је пи­та­ње. Сма­трам да се ов­де не ра­ди о кри­вич­ном де­лу уби­ства, не­го на­сил­нич­ког по­на­ша­ња са смрт­ним ис­хо­дом. Суд ни­је ин­ди­ви­ду­а­ли­зо­вао ко је ту­као, а ко убио Та­то­на. Има­те за­го­нет­ку за пр­во­сте­пе­ни суд ко­ји, ипак, до­но­си бр­зу, ефи­ка­сну и дра­кон­ску од­лу­ку. Утвр­ђу­је да је свих 12 уче­сни­ка до­не­ло од­лу­ку да уби­је чо­ве­ка ко­га до та­да ни­су ви­де­ли и да су то ура­ди­ли са уми­шља­јем. Ми­слим да је пре­су­да, у том сег­мен­ту, ап­со­лут­но не­мо­гу­ћа. Дру­го­сте­пе­ни суд је мо­гао да уки­не пре­су­ду и ка­же да се у кон­крет­ном слу­ча­ју не ра­ди о ди­рект­ном, не­го евен­ту­ал­ном уми­шља­ју или на­сил­нич­ком по­на­ша­њу. Он­да би у по­но­вље­ном по­ступ­ку, с не­ком дру­гом ква­ли­фи­ка­ци­јом, ве­ро­ват­но, до­шли до ових пре­по­ло­вље­них ка­зни. Дру­го­сте­пе­ни суд је, у ства­ри, при­ме­рио ка­зне не за­ди­ру­ћи пре­те­ра­но у чи­ње­нич­ни опис и у ква­ли­фи­ка­ци­ју. Ми­слим да је до­нео зна­чај­но пра­вед­ни­ју од­лу­ку.

Иво­ше­вић: Брис Та­тон је стра­дао услед кри­вич­ног де­ла – те­шко уби­ство при без­об­зир­ном на­сил­нич­ком по­на­ша­њу, ко­је је учи­ње­но у са­и­звр­ши­ла­штву ви­ше ли­ца об­је­ди­ње­них за­јед­нич­ком кри­ми­нал­ном од­лу­ком. За то кри­вич­но де­ло пред­ви­ђе­на је ка­зна за­тво­ра од нај­ма­ње де­сет или од 30 до 40 го­ди­на. Ако је у тој кри­ми­нал­ној „дру­жи­ни“ би­ло ви­ше ли­ца, а са­мо тро­је или че­тво­ро је пред­у­зе­ло рад­њу ко­ја је до­ве­ла до фа­тал­не по­сле­ди­це, сва­ко од са­и­звр­ши­ла­ца ка­жња­ва се за то де­ло. Су­ђе­ње учи­ни­о­ци­ма овог кри­вич­ног де­ла окон­ча­но је прав­но­сна­жном пре­и­на­чу­ју­ћом пре­су­дом дру­го­сте­пе­ног су­да. Том пре­су­дом, ка­зне из­ре­че­не у пр­во­сте­пе­ном по­ступ­ку су пре­по­ло­вље­не, али су чи­ње­ни­це и ква­ли­фи­ка­ци­ја де­ла оста­ли не­про­ме­ње­ни. За­то о чи­ње­нич­ном ста­њу и ква­ли­фи­ка­ци­ји кри­вич­ног де­ла не мо­же да се го­во­ри дру­га­чи­је. А, при та­квом ста­њу ства­ри је­ди­но се мо­же за­кљу­чи­ти да ре­ду­ци­ра­не ка­зне не од­го­ва­ра­ју ни те­жи­ни, ни ква­ли­фи­ка­ци­ји де­ла. Раз­у­мео бих ре­дук­ци­ју ка­зни са­мо пре­ма оном учи­ни­о­цу кри­вич­ног де­ла ко­ји ни­је на­вр­шио 21 го­ди­ну.

По­ли­ти­ка: Ко­ју ка­зну, пр­во­сте­пе­ну или дру­го­сте­пе­ну, сма­тра­те аде­кват­ни­јом?

Пре­ле­вић: Ап­со­лут­но сма­трам да је дру­го­сте­пе­на ка­зна аде­кват­ни­ја и то из не­ко­ли­ко раз­ло­га. Суд, ре­ци­мо, ни­је утвр­дио ко је шта ура­дио, ни­ти да ли је сва­ко од осу­ђе­них би­ло шта ура­дио. Не­ма ви­део сним­ке, све­до­ка, по­сто­ји те­ло и на­ви­јач­ка гру­па. Пи­та­ње је на осно­ву че­га суд за­кљу­чу­је да су сви при­пад­ни­ци на­ви­јач­ке гру­пе од­го­вор­ни за уби­ство, да су сви окри­вље­ни хте­ли да уби­ју Та­то­на и да су то ура­ди­ли с ди­рект­ним уми­шља­јем. Ми­слим да су и ка­зне ко­је су пре­и­на­че­не та­ко­ђе ве­ли­ке, да су из­ре­че­не ве­ли­кој гру­пи ли­ца.

Иво­ше­вић: По­ла­зе­ћи од то­га да има­мо пра­во­сна­жну пре­су­ду ко­ја је пре­и­на­чу­ју­ћа, а не уки­да­ју­ћа, да је чи­ње­нич­но ста­ње пра­вил­но утвр­ђе­но, да је ква­ли­фи­ка­ци­ја де­ла пра­вед­на, да ни­је би­ло по­вре­де по­ступ­ка, све ми го­во­ри да је ка­зна од­ме­ре­на у пр­во­сте­пе­ном по­ступ­ку аде­кват­ни­ја. Пре­фе­ри­рам пр­во­сте­пе­ну пре­су­ду јер ми­слим да је дру­го­сте­пе­на ка­зна за­не­ма­ри­ла без­об­зир­ност из­вр­ши­ла­ца овог кри­вич­ног де­ла.

По­ли­ти­ка: Сма­тра­те ли да је би­ло про­пу­ста у до­ка­зи­ва­њу у по­ступ­ку про­тив окри­вље­них?

Пре­ле­вић: Ми­слим да је по­ли­ци­ја мо­гла бо­ље да ура­ди свој по­сао у сми­слу да је тре­ба­ло да обез­бе­ди ви­ше све­до­ка и да их у сва­ком сми­слу за­шти­ти. На тај на­чин би се, мо­жда, из гру­пе мо­гли из­дво­ји­ти по­је­дин­ци ко­ји су то ура­ди­ли. Уко­ли­ко би то мо­гло да се утвр­ди, за­ло­жио бих се да они ко­ји су ре­ши­ли да ба­це не­ко­га с пет ме­та­ра до­би­је ка­зну ве­ћу не­го што му је дао дру­го­сте­пе­ни суд. Мо­рам да до­дам и да је срп­ско пра­во­су­ђе у про­бле­му, да је ре­фор­ма ура­ђе­на та­ко ка­ко је­сте... Из то­га про­из­ла­зи да се, у кон­крет­ном слу­ча­ју, ра­ди о ди­сци­пли­но­ва­њу су­да и ту­жи­ла­ца ко­је је не­за­пам­ће­но. И на кра­ју – ни­је дру­го­сте­пе­на од­лу­ка ду­пло ни­жа од суд­ске прак­се, не­го је пр­во­сте­пе­на пре­су­да ду­пло ви­ша од ње.

Иво­ше­вић: Ако су чи­ње­нич­но ста­ње и прав­на ква­ли­фи­ка­ци­ја де­ла де­фи­ни­тив­ни, са­да се не мо­же го­во­ри­ти о гре­шка­ма у до­ка­зи­ва­њу. Сло­жио бих се, ме­ђу­тим, с Пре­ле­ви­ћем, не­за­ви­сно од пред­ме­та о ко­ме го­во­ри­мо, да је срп­ско пра­во­су­ђе у ста­њу стре­са ка­да су у пи­та­њу су­ди­је. Чи­ње­ни­ца да Ви­со­ки са­вет суд­ства мо­же да их раз­ре­ши го­то­во у сва­ком тре­нут­ку, пре­тва­ра су­ди­је у по­слу­шни­ке. А, по­слу­шни су­ди­ја – ни­је до­бар су­ди­ја.

По­ли­ти­ка: Има­те ли ути­сак да су и пр­ва и дру­га пре­су­да до­не­те под не­ким при­ти­ском?

Пре­ле­вић: Чи­ње­ни­ца да пр­во­сте­пе­на пре­су­да ни­је уки­ну­та, не­го је пре­и­на­че­на на овај на­чин, ука­зу­је ми на то да је и пр­во­сте­пе­ни и дру­го­сте­пе­ни суд од­лу­ку до­нео под не­ком вр­стом при­ти­ска: нај­ви­ше јав­но­сти и по­ли­тич­ког фак­то­ра. Ми­слим да је би­ло при­ти­са­ка из Ми­ни­стар­ства прав­де. На кра­ју кра­је­ва, из овог ми­ни­стар­ства су не­ки јав­но обе­ћа­ли ка­ко ће да се „про­ве­ду“ окри­вље­ни, што сма­трам крај­ње не­при­ме­ре­ним. То је би­ла по­ру­ка су­ди­ја­ма ка­ква тре­ба да бу­де од­лу­ка.

Иво­ше­вић: Ни­је но­вост да по­сто­је при­ти­сци на су­до­ве. Да ли је ов­де тих при­ти­са­ка би­ло или не – не знам. Али, зна­те шта је ме­ни нео­бич­но? По­ли­тич­ки при­ти­сак је, по пра­ви­лу, јед­но­сме­ран. Не раз­у­мем по­ли­тич­ки при­ти­сак да пр­во­сте­пе­на пре­су­да бу­де ја­ко стро­га, а дру­го­сте­пе­на бла­га. Ако је би­ло по­ли­тич­ког при­ти­ска на пр­во­сте­пе­ни суд, ни­је ми ја­сно да се он за ре­ла­тив­но крат­ко вре­ме, ко­ли­ко је про­шло од об­ја­вљи­ва­ња пр­во­сте­пе­не до дру­го­сте­пе­не пре­су­де, про­ме­ни у обр­ну­том сми­слу. Ко би мо­гао да бу­де ини­ци­ја­тор при­ти­ска да се до­не­се та­ква пр­во­сте­пе­на, а ко дру­го­сте­пе­на ка­зна?

По­ли­ти­ка: Има­те ли ути­сак да је Апе­ла­ци­о­ни суд ис­пра­вљао гре­шке Ви­шег су­да?

Пре­ле­вић: Дру­го­сте­пе­ни суд је ви­део да је пр­во­сте­пе­на од­лу­ка нео­др­жи­ва. Ско­ро да сам си­гу­ран да је би­ло љу­ди ко­ји су сма­тра­ли да та­кву од­лу­ку тре­ба уки­ну­ти. Апе­ла­ци­о­ни суд је по­ку­шао, кроз јед­ну му­дру од­лу­ку, да ис­пра­ви не­прав­ду и на не­ки на­чин до­ве­ду овај пред­мет у ни­во суд­ске прак­се. Оно што је не­во­ља за све су­до­ве то је што по­сто­ји Суд у Стра­збу­ру и ве­ру­јем да ће ве­ћи­на окри­вље­них да му се обра­ти. Убе­ђен сам да ће та­мо до­ка­зи­ва­ти да ни­су има­ли пра­во на по­ште­но и фер су­ђе­ње. Ми­слим да је све то ути­ца­ло да дру­го­сте­пе­ни суд, це­не­ћи до­ка­зе ко­ји­ма је рас­по­ла­гао, ис­пра­ви пр­во­сте­пе­ну пре­су­ду ко­ли­ко је то мо­гао и до­не­се јед­ну ком­про­ми­сну, сва­ка­ко му­дри­ју и па­мет­ни­ју од­лу­ку не­го што је би­ла пр­во­сте­пе­на.

Иво­ше­вић: Уко­ли­ко је би­ло гре­ша­ка, тре­ба­ло је да бу­ду ис­пра­вље­не уки­да­њем пр­во­сте­пе­не пре­су­де и вра­ћа­њем пред­ме­та на по­нов­но су­ђе­ње. А та­ква од­лу­ка у дру­гом сте­пе­ну ни­је до­не­та.

По­ли­ти­ка: Сте­фан Ве­лич­ко­вић, је­дан од окри­вље­них, при­ло­жио је су­ду до­каз да га је са­о­бра­ћа­јац у вре­ме ин­ци­ден­та на Оби­ли­ће­вом вен­цу за­у­ста­вио и на­пи­сао ка­зну. Ипак је осу­ђен на се­дам го­ди­на. Ка­ко то ко­мен­та­ри­ше­те?

Пре­ле­вић: При­ли­ком пре­гле­да те­ле­фо­на овог окри­вље­ног утвр­ђе­но је да он ни­је раз­го­ва­рао са окри­вље­ни­ма не­по­сред­но пре из­вр­ше­ња де­ла на на­чин ко­ји ука­зу­је на уби­ство. До­ду­ше, по­сто­ји по­ру­ка ко­ја би ин­ди­рект­но мо­гла да до­ка­зу­је да он при­па­да кон­крет­ној на­ви­јач­кој гру­пи. Ме­ђу­тим, ми­слим да је код Ве­лич­ко­ви­ћа чи­ње­ни­ца да га је по­ли­ца­јац ка­знио у вре­ме од­и­гра­ва­ња ин­ци­ден­та и да не по­сто­је не­спор­ни до­ка­зи да је био на ли­цу ме­ста баш у вре­ме уби­ства. Не мо­же­те да до­не­се­те пре­су­ду уко­ли­ко не зна­те тач­но ко је шта ура­дио. Чи­ни ми се да су тој кон­фу­зи­ји до­при­не­ли и окри­вље­ни, па мо­жда и по­не­ки адво­кат и да је суд ов­де био на озбиљ­ној му­ци. Не сви­ђа ми се кли­ма у ко­јој су­до­ви ра­де. Чи­ни се да се до­ка­зу­ју или бра­не од јав­но­сти и Ми­ни­стар­ства, а мо­ра­ли би би­ти из­над њих. Те­шко је ов­де би­ти не­за­ви­сан, ка­да стал­но у су­ду не­ког из­ба­цу­ју или хап­се. Пре­ви­ше њих при­жељ­ку­је суд пар­ти­је с на­леп­ни­цом „не­за­ви­сан“.

Иво­ше­вић: Ин­ци­дент у ко­јем је Та­тон за­до­био по­вре­де од ко­јих је ка­сни­је пре­ми­нуо ни­је тра­јао је­дан ми­нут, не­го мно­го ду­же. И, Ве­лич­ко­вић ни­је ишао пе­ши­це, не­го ко­ли­ма, што оста­вља мо­гућ­ност да је сти­гао на ме­сто до­га­ђа­ја у то не­ко од­ре­ђе­но вре­ме. Пи­та­ње је да ли ка­зна пи­са­на ап­со­лут­но у вре­ме ин­ци­ден­та на Оби­ли­ће­вом вен­цу или 10-15 ми­ну­та пре то­га.