Istraživanje i analiza kontrole srpskih službi bezbednosti, kako parlamentarne, tako i regulatorne, izvršne, sudske, ali i unutrašnje, pokazala je da je „primetna jasna linija napretka”, ali i da su isto tako „jasno su uočljiva neka neubičajena, problematična ili krajnje sporna rešenja”,navedeno je u nedavno završenoj studiji „Kontrola službi bezbednosti”, urađenoj u saradnji Centra za novu politiku i Misije OEBS-a u Srbiji.

Autori studije, doc. dr Dejan Milenković, Slobodan Koprivica i mr Vladimir Todorić, podsetili su da tajni dosijei nisu otvoreni, da lustracija nije sprovedena i tvrde da promene unutar službi nisu bile rezultat svesno i dugoročno planirane reforme, već posledica određenih političkih okolnosti. Upravo to je, mišljenja su oni, umnogome uslovilo domete suštine reforme sistema kontrole službi bezbednosti, organizacione, kadrovske i funkcionalne reforme i izgradnje sistema unutrašnje i spoljašnje kontrole.

Izvorište pojedinih neuobičajenih rešenja, smatraju autori ovog istraživanja, jeste „politička klackalica” između vlade i predsednika države, koja je trajala od 2004. godine do 2008. godine, kada su određena važna ovlašćenja, koja se tiču kontrole službi bezbednosti, dodeljena ne samo funkciji predsednika Republike, već i nekim njegovim službenicima, kao što su šef kabineta.

– Ustav Srbije nigde direktno ne predviđa ulogu predsednika Republike u kontroli službi bezbednosti. To nije učinjeno ni Zakonom o predsedniku. Zbog toga je zabrinjavajuće, što je Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti, kojim je predviđeno osnivanje Saveta za nacionalnu bezbednost, posredno predviđeno da je predsednik Republike - predsednik Saveta, da je sekretar Saveta – šef kabineta predsednika Republike – smatraju autori studije.

Članovi Saveta za nacionalnu bezbednost su, podsetimo i ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, načelnik Generalštaba Vojske Srbije, direktori službi bezbednosti. Savet ima sekretara i to je šef kabineta predsednika Republike i on učestvuje u radu Saveta bez prava odlučivanja.

Autori studije postavljaju pitanje da li bi bar u delu kontrolnih ovlašćenja Saveta, ovo telo poslove trebalo da obavlja bez učešća direktora službi bezbednosti.

– Teško je pretpostaviti da će u obavljanju kontrole nad samim sobom, kao članovi saveta, direktori agencija raditi to nezavisno i nepristrasno, jer se kontrola u značajnoj meri upravo na njih i odnosi. Takođe, ono što zabrinjava je da se funkcijom sekretara saveta značajno proširuje nadleženost predsednika Republike kao „vrhovnog komandanta” i na „kontrolu” bezbednosnih službi, čime se, čini se izlazi iz ustavnih i zakonskih okvira nadležnosti ove institucije. Opravdanje za ovo, neuobičajeno rešenje, može da bude to što su predsedniku kao vrhovnom komandantu u različitim uporednim sistemima nadležnosti proširene i na nacionalni sistem odbrane, pa i na službe bezbednosti – smatraju pisci studije.     

Takođe, autore ove studije brine i to što u Savetu za nacionalnu bezbednost nema nijednog predstavnika Odbora za odbranu i bezbednost Narodne Skupštine. Ovakvo rešenje, prema njima, smanjuje „ionako ograničene mogućnosti kontrole, koju trenutno ima zakonodavna grana vlasti, a sigurno je da bi ona trebalo da bude primarni organ kontrole celokupne izvršne vlasti”. Nasuprot tome, čini se, da je kroz način imenovanja članova Saveta za nacionalnu bezbednost, nastavljen trend slabljenja parlamenta na račun izvršne vlasti.

– Apsolutni prioritet u narednom periodu, smatraju pisci studije, je jačanje kako ovlašćenja tako i kapaciteta Odbora za odbranu i bezbednost Narodne skupštine. Sadašnja ograničenja članova Odbora, u vezi sa pristupom informacijama od strane službi bezbednosti, bi trebalo preispitati. Da bi članovi Odbora za bezbednost „sklopili“ celokupnu „sliku” o radu službi, naročito povodom izveštaja, koje im službe dostavljaju, trebalo bi da budu u mogućnosti da imaju uvid u svaku informaciju, bez obzira na stepen tajnosti. To je međutim, sprečeno Zakonom o osnovama uređenja službi bezbednosti, koji taksativno nabraja informacije, odnosno dokumente, koje sadrže određene informacije, a koje narodni poslanici - članovi Odbora ne mogu tražiti od službi – objašnjavaju autori.

Da bi se učvrstila vrhovna kontrolna funkcija parlamenta neophodno je, tvrde pisci studije, uključiti predstavnike Odbora u rad Saveta za nacionalnu bezbednost.

Druga grupa predstojećih izazova se odnosi na ovlašćenja službi bezbednosti naspram prava privatnosti građana.

– Previše su nejasne odredbe o posebnim merama i postupcima, koje stoje na raspolaganju službama, a ni odredbe u vezi sa procedurom njihovog odobravanja od strane sudske vlasti nisu mnogo preciznije. Trebalo bi suziti broj krivičnih dela za koje se mogu koristiti posebne mere i postupci, jer je primetan trend njihovog povećanja i širenja.

Neophodno je ujednačiti „katalog” posebnih mera i postupaka, koje se nalaze na raspolaganju zlužbama – BIA, VBA i VOA. Neophodan je čvrst zakonski okvir rada ovih službi – tvrde autori.