Хашки трибунал тврди да ниједан сведок са суђења бившим заповедницима ОВК Рамушу Харадинају и Фатмиру Љимају, није убијен. Трибунал демантује тврдње које је прошле седмице изнео српски тужилац за ратне злочине Владимир Вукчевић да је више од 40 сведока у процесима„Харадинај” и „Љимај” убијено или застрашено.

„Ниједна особа са списка сведока, или којој је Међународни суд одобрио заштитне мере у ова два предмета, није убијена”, истакла је Нерма Јелачић, портпаролтрибунала.

Убијања сведока, па и оних заштићених, према подацима којима располаже српско тужилаштво за ратне злочине, ипак је било. Како „Политика” сазнаје, убиства сведока на Косову, међу којима су и они који су имали заштиту трибунала, почела су још 1999. године. Већина потенцијалних сведока против Харадинаја убијена је још пре 2005. године, када је потврђена оптужница, односно у време када је Хашки трибунал водио истрагу. У поступку против Харадинаја, Идриза Баљаја и Љаха Ибрахимаја, тужилаштво је извело 81 сведока, од којих су 34 сведочили под заштитом. Издато је 18 позива под претњом принудних мера и два налога за привођење.

Иљир Сељимај убијен је, 14. марта 2003. године, ватреним оружјем у заседи у близини Пећи, код села Побрђе. Са њим је убијена и Ферида Сељимај, супруга његовог брата. Према информацијама наших безбедносних служби, сматра се да је његово убиство наручио Харадинај, како би спречио Сељимаја да против њега сведочи у Хагу.

Смаиљ Хајдарај убијен је на раскрсници у месту Витомирица код Пећи, 17. фебруара 2002. године. Био је припадник ФАРК, косовских оружаних снага за време рата. Исте године убијени су Беким Мустафа и Авни Ељезај. Сматра се да је Харадинај наручио и убиство Тахира Земаја, који је убијен, 4. јануара 2003. године, у близини комбината Друри у Пећи. Заједно са њим страдали су његов син Енис Земај и брат Хасан Земај. Као непосредни починиоци означени су Агим Ељшани, Авни Ељшани, Ћерим Ељшани, Адем Ељшани, Ахмет Ељшани, Сали Љајић и Фљорим Ејупи.

Сабахете Тољај, припадница КПС полиције, убијена је заједно са другим сведоком, такође, припадником те полиције Исуфом Хакљајем, 24. новембра 2003. године. Обоје су за време рата били припадници ФАРК под командом Тахира Земаја. Унмик је 2004. године саопштио да је за тај злочин осумњичен Бедри Краснићи.

Уочи суђења групи Дукађини у Приштини убијен је Исмет Мусај, а касније и његова два брата. Садик Мусај убијен је, 1. фебруара 2005. године, у Пећи, а његов брат Џељадин Мусај, који је био у програму заштите сведока, 14. јуна исте године, у оближњем селу Раушић, када је страдао и његов унук. Двојица заштићених сведока Садик Мурићи и Весељ Мурићи убијени су у Пећи, 2002. године. Кујтим Бериша убијен је у Подгорици у исценираној саобраћајној несрећи, 2007. године.

Према сазнањима наших истражних органа, сведок Рамиз Мурићи, који је избегао ликвидацију, заједно са убијенима Весељом Мурићијем, Садиком Мусајем, Тахиром Земајем и Иљиром Сељимајем, сведочио је на суђењу групи ОВК у међународном суду у Приштини, у поступку против официра ОВК у оперативној зони Дукађини, којом је командовао Рамуш Харадинај. Рамуша Ахметаја, Идриза Баљаја, Ахмета Ељшанија, Бекима Зекаја и Даута Харадинаја су осуђени на казне од три до 15 година затвора за убиство четворице припадника оружаних формација тзв. Републике Косово.

Мурићи је у једном интервјуу 2007. године рекао:

„Та петорица, која су осуђена и који се и сада налазе у затвору на Косову, систематски врше освету. Сви сведоци у случају Дукађини редом се ликвидирају. Остали смо само још ја и мој рођак Весељ.”

Информације наших безбедносних служби показују да је ликвидација потенцијалних сведока из редова ОВК почела још 23. јуна 1999. године, када је у Дечанима нестао Суад Ксорај, главни оператер сателитских веза ОВК.

Уследила је серија ликвидација људи који су могли да сведоче о злочинима ОВК. У јесен 2000. године, у центру Приштине убијен је Џеват Маколи, шеф обезбеђења Ибрахима Ругове, лидера Демократског савеза Косова. Исте године на Руговину кућу бачене су четири експлозивне направе, а у једном од напада страдала је његова свастика и двоје деце.

У октобру 2000. године, у Србици убијени су Беким Кастрати, председник Руговиног ДСК у том граду, као и Бесим Дујаку, новинар приштинског листа „Бота сот”. У септембру 2003. године, убијен је официр КПС Хајдар Ахмети, а после неколико дана и Агим Маколи, такође, припадник КПС. У пећи су, 2004. године, убијени Смајл Ељезај и Есат Тахири.

И пре доласка Кфора и Унмика на Косову су убијани они који су осуђивали злочине ОВК. Др Фабри Хамити, један од оснивача ДСК, преминуо је од последица атентата, 1998. године у Приштини. Енвер Маљоку, публициста и новинар приштинске „Рилидје”, убијен је после објављивања Руговиног интервјуа у којем се осуђују напади и отмице ОВК неалбанаца на Косову.

-------------------------------------------------------------

Трибунал: поносни на свој програм заштите

Осврћући се на тврдње да заштитне мере нису примењене на Шефћета Кабашија, кључног сведока у предмету Харадинај, Јелачићева је подвукла да се сам Кабаши јавно одрекао заштитних мера које су му биле одређене на првом суђењу Харадинају, у јуну 2007.

Од 4.000 сведока, колико је до сада сведочило пред трибуналом, за њих око 1.000 су биле одређене мере заштите, прецизира Нерма Јелачић.

Она је, међутим, напоменула да „ефикасна примена неких од тих мера зависе од сарадње држава у којима сведоци имају пребивалиште” зато што трибунал нема своју полицију.

Трибунал је, по изјави његове представнице, поносан на свој систем за заштиту и подршку сведоцимаод којег национални правосудни системи у бившој Југославији уче и имају користи.