Уколико Хрватска усвоји Закон о ништавости правних аката правосуђа бивше ЈНА, СФРЈ, као и Србије и ако почне да примењује ставове изнете у овом закону макар и на основу декларације, регионална сарадња у погледу процесуирања ратних злочина би политичком одлуком била враћена на почетак. Тиме би била послата јасна порука да ће ратни злочини остати некажњени, оцењује Владимир Вукчевић, српски тужилац за ратне злочине.

„Овакав предлог представља једнострани одустанак од ратификованог уговора о правној помоћи у грађанским и кривичним стварима и споразума између Тужилаштва Хрватске и Тужилаштва за ратне злочине Србије о сарадњи у прогону починилаца кривичних дела ратних злочина”, каже Вукчевић за „Политику”.

Тужилац сматра да није тачан став хрватског законописца да је Република Србија увела пуну универзалну надлежност Законом о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, од чега је Хрватска принуђена да се заштити. Хрватскау овом предлогу закона тврди да је искључиво надлежна за сва кривична дела која су почињена на њеној територији.

„Тачно је да су хрватски судови надлежни за сва дела која су почињена на територији Хрватске, али у многим ситуацијама та надлежност није искључива ни за најобичнија кривична дела. Ово је посебно нетачно за најтежа дела против међународног права. Многе земље предвиђају универзалну надлежност а ту је спадала и бивша СФРЈ, по којој се због значаја и тежине ових дела шири надлежност. Тако је СФРЈ имала у Кривичном закону одредбу по којој су наши судови могли да суде било ком извршиоцу неких од ових дела извршеног на било ком делу земљине кугле против било кога. Дакле, могло се судити извршиоцу који није био југословенски држављанин за дело извршено ван територије Југославије над људима који нису били југословенски држављани”, указује наш саговорник.

Принцип универзалне надлежности за цивилизацијски најтежа кривична дела прихватила је и међународна заједница. Неколико држава водило је поступке за тешка кршења међународног права против држављана бивше Југославије по принципу пуне универзалне надлежности.

„У предлогу хрватског закона стоји да ће једино правосудна тела Хрватске поступати по предметима ратних злочина када утврде да удовољавају правним стандардима из казненог законодавства. Кривична дела против међународног хуманитарног права су цивилизацијска тековина ињихов извор су обичајно међународно право и међународни уговори које је прихватио велики број држава и таква кривична дела нису власништво било које државе, па ни Хрватске, да би она могла да примењује и мења уговорекако жели. То нас доводи у опасност да некоме падне на памет да измени закон тако што ће предвидети да ратни злочин не може да се почини у рату”, каже Вукчевић и закључује да тако нешто међународна заједница неће дозволити јер би представљало незамислив вишедеценијски корак уназад у развоју међународног права.

Такође је индикативно да је закон Србије већ годинама на снази и да је јасно да је овај моменат за наводну заштиту, хрватска влада изабрала из политичких разлога, а не из стварне потребе. Слично је и са тезом да Хрватска неће поступати ни по замолницама правосуђа Србије. Тешко је разумети, указује тужилац, како замолница за помоћ у откривању починилаца најгнуснијих ратних злочина угрожава сигурност Хрватске, осим ако се нешто није дубоко променило у опредељењу Хрватске према основним цивилизацијским вредностима.

Упитанкако ће се овај закон, уколико буде усвојен у Хрватској, одразити на процесуирање ратних злочина у Србији Вукчевић је одговорио:

„Тужилаштво за ратне злочине никада неће примењивати закон противно принципима добре вере, како то Хрватска каже. Сви поступци су за ’жртве’имали држављане Србије или су извршиоци били српске националности, као на пример случај ’Овчара’и вођени су уз присуство осумњиченог, није било суђења у одсуству.”