Славка Ћурувију је, народски речено, убила држава. Тај закључак је последица сазнања да га је пре убиства даноноћно пратило више од 20 припадника Ресора државне безбедности. Неколико тренутака пре ликвидације пратиоци су добили налог да се повуку, да напусте место са кога су могли да буду сведоци убиства.

Зато ваља подсетити шта су говорили припадници службе, сведочећи о убиству власника „Дневног телеграфа” и „Европљанина”.

Одлуком тадашњег првог човека тајне полиције Радета Марковића, Милан Радоњић је почетком априла 1999. године постављен за начелника Центра Ресора државне безбедности Београд. Током саслушања, непосредно после убиства Славка Ћурувије, изјавио је да је познавао већину запослених, али им је објаснио да је он ипак нов и да је његов заменик Стеван Никчевић човек који је „у току свих оперативних послова”.

Шта је још изјавио Милан Радоњић? Описујући колико је (не)упознат са случајем праћења Славка Ћурувије, под оперативним именом „Ћуран”, Радоњић је рекао да му је предочен податак да би власник „Дневног телеграфа” требало тих дана да оствари безбедносно интересантан контакт и примопредају одређене поруке са до тада неидентификованом „везом”. Све то је био разлог да се одреди мера целодневног тајног праћења.

– Због ратних услова документација није сачињавана, највећи део документације је уништен, а циркулација докумената практично није постојала... Сви налози су давани усмено – испричао је тада Радоњић.

На питање зашто је инсистирао да о кретању Славка Ћурувије буде обавештаван на сваких десетак минута, Радоњић је одговорио да је због бомбардовања био забринут за особље. Тог 11. априла 1999. године Милан Радоњић је, према сопственој изјави, обавештен да је Славко Ћурувија остварио контакт са „безбедносно интересантном везом” и да је дошло до „очекиване примопредаје неког папира”. Издао је налог да део људства настави да прати „везу”, а други део задржи контролу над Ћурувијом.

– Знајући из претходних неколико дана навике праћеног лица, закључио сам да је мало вероватно да ће након одласка у стан поново излазити, те сам због тога издао налог да се део екипе који је до тада држао контролу над њим одмах прикључи екипама које се налазе на адреси до које је праћена „веза”. Кратко време иза тога информисан сам да је „веза” идентификована, па сам издао налог дежурном начелнику да се све екипе повуку са терена јер је циљ остварен, па је посао завршен – рекао је Радоњић.

Горан Петровић, бивши шеф Државне безбедности, у изјави за „Политику” тврди да су оперативци који су по Радоњићевом налогу пратили Славка Ћурувију, то радили противзаконито. Према његовим речима, неколико оперативаца је после 5. октобра, након његовог доласка на чело службе, изјавило да су по налогу Радета Марковића и Милана Радоњића слушали одређене особе, да нису имали судске налоге и да су им шефови децидно рекли „да не пишу званично изјаве”, да све „пишу руком на папириће и да их информишу када буде било нешто”.

– То није рекао један, неко десетак оперативаца службе. Ми смо због тога поднели кривичну пријаву, али она до данас, или стоји у фиоци или је одбачена. Пријаве су поднете надлежном тужилаштву – рекао је Петровић.

----------------------------------------

Ко су сумњичени за убиство Ћурувије

Бивши шеф ДБ тврди да је служба, док се он налазио на њеном челу, учинила све што је могла да би се случај „Ћурувија” решио.

– На основу оперативних информација дошли смо до имена тројице потенцијалних извршилаца злочина: Луке Пејовића, Мирослава Курака и Зорана Ристовића Прике. Оно што је најбитније јесте да је очевидац Ћурувијиног убиства, током полицијске акције „Сабља”, дошао код инспектора и рекао да особа која је пуцала није носила маску. После тога су му инспектори, каже Петровић, дали књигу са фотографијама припадника ЈСО и криминалаца. После разгледања очевидац је показао на Луку Пејовића – каже Петровић.

Сва тројица потенцијалних убица били су припадници Јединице за специјалне операције. Пејовић и Ристовић брутално су убијени.

Лука Пејовић: идентификован је као један од извршилаца убиства Славка Ћурувије убијен је 5. децембра 2000. године у близини своје куће у Динарској улици у Београду. Пуцњава се догодила неколико минута после поноћи, док је Пејовић, у друштву Радула Касалице, излазио из „мерцедеса”. Том приликом убица је из заседе на њих испалио више од 20 хитаца из аутоматске пушке „калашњиков”.

Лука Пејовић је био познат полицији, али никада није осуђиван. У Београду је радио послове физичко-техничког обезбеђења, а његово име везивано је и за трговину наркотицима и наплату дугова.

Зоран Ристовић: бивши припадник ЈСО, пронађен је мртав 4. јуна у Кошутњаку. Убијен је хицем у главу. Неколико дана пре него што је убијен, Ристовића је телефоном позвао један пријатељ и са њим уговорио да се виде. Прика је отишао на састанак, али се није вратио. Његова супруга, са којом је Ристовић тада имао мало дете, обавестила је полицију о његовом нестанку. Неколикодана касније, Ристовићевотелонађеноје закопаноу Кошутњаку. Неколико месеци пре него што је убијен, Ристовић је радио и као шофер Момира Гавриловића, оперативца ДБ, који је убијен 4. августа 2001. године.

Мирослав Курак: више пута је довођен у никада до краја расветљену везу са убиством новинара Славка Ћурувије.Данас живи у Танзанији где се бави организовањем лова на афричку крупну дивљач. На интернет презентацији фирме „Стазе дивље Танзаније”,са седиштем у Дар ес Саламу, истакнуто је да је Курак, организатор лова, српског порекла, да има војно искуство и да течно говори енглески, руски и свахили. У Кураковој организацији, лов на биволе, крокодиле, нилске коње или дивље мачке у Танзанији кошта од 10.000 (десетодневни аранжман) до 45.000 америчких долара (двадесетодневни аранжман).

Мирослав Курак је почетком деведесетих година био полицајац, припадник јавне безбедности. Касније прелази у РДБ, али је напустио тајну службу. Потом се једно време бавио угоститељством, наводно је у месецима по завршетку бомбардовања 1999. године био сувласник ноћног клуба „Сансет” у хотелу „Метропол” у Београду.

Мирослава Дерикоњић

-------------------------------------------------

Усво­је­на ини­ци­ја­ти­ва да Слав­ко Ћу­ру­ви­ја до­би­је ули­цу

Ко­ми­си­ја за спо­ме­ни­ке и на­зи­ве ули­ца и тр­го­ва глав­ног гра­да при­хва­ти­ла је ини­ци­ја­ти­ву да се уби­је­ном но­ви­на­ру Слав­ку Ћу­ру­ви­ји до­де­ли ули­ца у Бе­о­гра­ду, по­твр­дио је ју­че Тан­ју­гу за­ме­ник пред­сед­ни­ка те ко­ми­си­је Ни­ко­ла Ни­ко­ди­је­вић.

Он је ис­та­као да је ко­ми­си­ја јед­но­гла­сно при­хва­ти­ла ту ини­ци­ја­ти­ву и на­ја­вио да ће на сед­ни­ци, у по­не­де­љак, 28. ју­на би­ти од­ре­ђе­на тач­на ло­ка­ци­ја. „Тра­жи се при­хва­тљи­во ре­ше­ње, да та ули­ца не бу­де у стро­гом цен­тру Бе­о­гра­да, јер по­сто­ји став ко­ми­си­је да оне не би тре­ба­ло да ме­ња­ју свој на­зив, али и да се име уби­је­ног но­ви­на­ра не до­де­ли не­кој ули­ци на пе­ри­фе­ри­ји гра­да”, об­ја­снио је Ни­ко­ди­је­вић. Ини­ци­ја­ти­ву да јед­на бе­о­град­ска ули­ца по­не­се име но­ви­на­ра Слав­ка Ћу­ру­ви­је под­не­ло је Удру­же­ње но­ви­на­ра Ср­би­је 11. мар­та 2010. го­ди­не.

Слав­ко Ћу­ру­ви­ја, глав­ни уред­ник „Не­дељ­ног те­ле­гра­фа” и ли­ста „Евро­пља­нин”, уби­јен је 11. апри­ла 1999. го­ди­не, у вре­ме НА­ТО бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је ис­пред свог до­ма у Све­то­гор­ској ули­ци у Бе­о­гра­ду.