Човек који је увео примену детектора лажи у полиције некадашње СФРЈ, а криминалистику као посебан предмет на Правном факултету у Београду, професор др Живојин Жика Алексић, данас има 80 година и при том је задржао ведар и стваралачки дух, због којег читав низ генерација правника памти његова предавања. Српско Удружење за кривичноправну теорију и праксу уручиће му 23. децембра признање за посебан допринос развоју кривичног права.

– Пристижу ми разна признања и све ме то подсећа на нежељени парастос – каже професор Алексић у разговору за „Политику”.

Криминалистику је специјализирао 1963. године у Лозани, код чувеног професора Бишопа, Интерполовог експерта који је методом вештачења ушне шкољке открио лажну принцезу Анастасију Романов када се она појавила, тврдећи да није убијена и тражећи депоновано благо Романових у Швајцарској. Спор с лажном принцезом трајао је тридесетак година.

– Када су власти од мене тражиле да утврдим да ли постоје два Тита, сетио сам се технике вештачења ува. Не постоје два човека са истим ушима. Ушне шкољке имају око 50 карактеристика на основу којих се може утврђивати идентитет. Најстарија фотографија коју сам имао била је полицијска фотографија из 1928. године, када је Тито ухапшен због бомбашког напада у Загребу. Вештачењем ува утврдио сам да је то један исти човек од 1928. године до краја живота – каже професор Алексић.

Домаћа штампа није објавила резултате тог вештачења, али су престали да излазе фељтони о два Тита, који су се појавили после његове смрти. Светска штампа пренела је све детаље и закључак професора Алексића: „У посматраном периоду био је један Тито, а лично мислим да је и један Тито био довољан за Србе”.

Још једном је, у наследном спору, применио ову методу вештачења, због које се управо и праве „тропозни профили” осумњичених у полицији – анфас, полупрофил и профил.

Професор Алексић био је копредседник Светског удружења професора права, заједно са Џоом Хазардом, деканом Универзитета Колумбија. У оквиру Уједињених нација специјализовао се и радио на борби против злоупотребе опојних дрога, а у Србији се активно супротставио легализацији марихуане. Предавао је на универзитетима у Америци, Јапану, Кини, Русији, Аустралији, Немачкој, Енглеској, чак и на Филипинима. Био је представник СФРЈ у Међународном удружењу за кривично право, члан је Српског научног друштва, а 1971. године додељен му је Орден рада са златним венцем.

На Правном факултету је још као студент основао Стручну групу за криминалистику, која постоји и данас, а угостила је стотине домаћих и страних полицијских стручњака и вештака. То је била „криминалистика из прве руке”, коју је упијало око 50 генерација свршених правника.

Иако је аутор правних и криминалистичких појмова у енциклопедијама, као и више од 30 монографија и уџбеника, професор Алексић је најјачи утисак увек остављао у непосредном контакту са студентима и пред јавношћу. Предавао је на свим правним факултетима у СФРЈ и био је ментор свима који су докторирали на криминалистичким темама у бившој Југославији. Помогао је оснивање полицијских академија у Београду, Загребу, Скопљу и Љубљани.

– Пише и говори ауторитативно и оригинално, јасним и једноставним, свима блиским и разумљивим стилом. Његова предавања остају дуго у памћењу слушалаца, како по шарму који карактерише његов наступ, тако и по жељи слушалаца да што дуже трају – каже професор др Станко Бејатовић, председник Удружења за кривичноправну теорију и праксу.

„Његово име је синоним за комплетну криминалистичку науку овог света, а то чини посебан углед и част југословенској науци”, записао је у својој књизи „Сведок историје” адвокат Вељко Губерина.

– Мислим да је моја највећа заслуга у томе што сам увео криминалистику као предмет на Правном факултету, која је до тада сматрана полицијском науком. Криминалистика нас учи да је увек проблем само у томе да ли су трагови пронађени и правилно протумачени или нису. Ако постоје трагови – нема тог злочина који се не може решити – каже професор.

Последњих неколико година бавио се вештачењем рукописа, откривао уметнуте „нуле” на признаницама и разне фалсификате. Више пута вештачио је документа пред Трибуналом у Хагу. Његове књиге, које су превођене на стране језике, посвећене су научном откривању злочина. Једна од њих је и „Тасин дневник”, књига о првом ученом српском полицајцу Таси Миленковићу. Дешифровању његових рукописа, с краја 19. века, професор Алексић је посветио пет година рада.

– Данас полицијски службеници често греше када мисле да су откривањем једне лажи осумњиченог доказали његову кривицу. Људи лажу из разноразних разлога, који не морају имати никакве везе с кривичним делом које је предмет истраге. Има једна кинеска изрека која каже: Открити пола истине је горе од лажи – истиче професор Алексић.

На крају подсећа да не постоје савршени злочини, већ само несавршене истраге.

Александра Петровић

-----------------------------------------------------------

Идентификација жртава авионске несреће

– Када се авион ЈАТ-а срушио у Ерџану, у турском делу Кипра, чувени форензичар Бата Пејаковић и ја били смо позвани да идентификујемо жртве. У питању је била посада нашег авиона, који је био изнајмљен Турској. Повели смо ЈАТ-овог лекара, који је имао стоматолошке картоне пилота и стјуардеса. За један дан идентификовали смо жртве на основу вилица и тако помогли да буду предате породицама и достојно сахрањене – прича професор Алексић.