Један од водећих европских џезера, немачки пијаниста и композитор Јоаким Кун биће гост Београдског џез фестивала, који почиње сутра, и са својим триом „Чалаба” наступиће прве вечери фестивала, у Дому омладине. У каријери дугој пет деценијанаступао је соло, у малим саставима, са великим оркестрима,свирао је фри-џез, фјужн, класику, world music, примењену музику. Иза њега је и четрдесетак музичких издања, а за престонички џез фестивал истиче да се радује повратку у Београд после 32 године.

– Београд врло добро познајем, јер сам свирао четири пута у Гете институту између 1971. и 1979. године. Сећам се да је на последњем концерту ’79. било чак 2.000 људи, имали смо и велику медијску пажњу и доживели велики успех. Овога пута долазим са триом са којим радим већ шест година, а свирамо микс афричких, арапских и европских ритмова, уз доста импровизација.

Немачки музичар је студирао клавир и композицију, а џезом га је заразио његов 15 година старији брат Ролф Кун, кларинетиста:

– Док сам био беба мој брат је вежбао кларинет и пуштао џез плоче у нашој соби и реаговао сам на џез и пре него што сам знао да мислим. Када сам почео да учим класичну музику са пет година, ја сам импровизовао. Када сам имао осам година, брат ме је одвео на концерт Чета Бејкера и тада сам пожелео да будем џез музичар и ништа више у животу. Тако је и данас.

Давних шездесетих био је први музичар који је Источној Немачкој представио фри-џез. Сећа се да је те 1964. године тамошња публика мислила да је „луд”…

– Две године касније, пребегао сам у Западну Немачку и наша музика је доживела успех у целој Европи, чак и у Америци– истиче са поносом. Међутим, није дуго време прошло, а Кун, човек кога никако не држи место, преселио се у Париз:

– Париз је мој омиљени град, у који сам дошао 1968. Тада је то било идеално место за фри-џез, а тамо сам добио и дискографски уговор. Онда сам се 1975. преселио у Холивуд, али после пет година проведених у Калифорнији било ми је доста америчког начина живота, иако ми је тамо „Атлантик рекордс” објавио две плочекоје су се чак нашле на Билбордовој џез листи, и вратио сам се у Париз. Међутим, на крају сам се скрасио на Ибици, која ми је дом већ 12 година.

Без обзира на то што је већ пет деценија у музичким водама, признаје да је узбуђење данас исто као и када је почео да се бави музиком:

– Схватио сам да музика изнова бива боља. Слободно време проводим у својој „музичкој соби” изучавајући музику и друге културе, попут афричке или арапске. То намеравам да радим до судњег дана.

-------------------------------------------------------

Музички универзитет

Током богате каријере сарађивао је са бројним џез великанима, од ОрнетаКолмана, ДонаЧерија и Жан-Лика Понтија до Рендија Брекера, БилијаКобама и Џоа Лована. Рад са свим тим музичарима даровао му је много узбудљивих тренутака:

– То бих назвао правим музичким универзитетом. Сада радим са још једним од својих музичких хероја, Арчијем Шепом. Дакле, „радови су стално у току” – каже гост Београдског џез фестивала.